Hа коридору или на периферији Европе

Од избијања кризе у Украјини свакоме ко иоле политички размишља постало је јасно да ће се у Европи успоставити нови односи између народа и држава. Практично се може рећи да је пуч у Украјини и почетак грађанског рата у тој земљи био пуцањ који је означавао почетак велике утакмице у којој ће европски народи заузимати позиције за двадесет и први век. Оно што је за Србију питање свих питање јесте да ли ћемо ми као држава успети да у овој глобалној утакмици за себе обезбедимо позицију победника или смо се већ унапред предали и користимо тактику „правити се мртав” у нади да ћемо на тај начин избећи конфронтације.

По мом мишљењу, тачка на којој ће се одређивати каква ће бити судбина Србије јесте питање куда ће у наредном периоду пролазити коридори за снабдевање средње Европе нафтом и гасом, као и то куда ће пролазити доминантни коридори за транспорт роба и људи.

Што се тиче гаса, постоје две могућности. Прва опција је гас из Русије који ће бити доведен на границу Турске и Грчке и где ће Европа моћи да се прикључи гасоводом који ће ићи или трасом кроз Бугарску (што би у суштини био нешто измењени Јужни ток) или кроз Македонију. Обе ове верзије које се тичу руског гаса у потпуности укључују Србију на магистралном току гасовода. Друга опција је такозвани амерички гас (течни гас из уљних шкриљаца плус гас из Азербејџана), који ће бити доведен до острва Крк у Хрватској, где се планира изградња великог гасног терминала, одакле ће се магистралним гасоводом одводити даље ка Европи. У тој другој опцији Србији је намењена улога капиларно повезане државе, то јест остали бисмо ван магистралног тока.

Када је о транспорту роба реч, најважније је питање статуса лука у Солуну и Пиреју. Ако ове луке буду у власничком или дугогодишњем концесионом уговору са Кином, онда ће коридор 10 постати један од кључних, јер ће се дуж овог друмског и железничког правца Европа снабдевати робом из Кине. Наравно, не треба трошити речи у објашњавању колико би за Србију било важно да се преко наше територије врши транспорт великих количина робе намењене тржишту Европе. Ништа мање значајно није ни то колико ће се робе ка Русији транспортовати Дунавом, јер и у том случају луке у Србији могу доспети међу најважније.

Наравно, намеће се питање да ли Србија на било који начин може да утиче на то куда ће се рецимо транспортовати гас. Одговор је да може, а највећи доказ за то је Бугарска која је одлуком да одустане од „Јужног тока” довела до тога да Русија постигне договор са Турском.

Оно што Србија мора да уради како не би постала периферија Европе јесте да започне снажну проактивну регионалну политику у правцу успостављања квалитетних савезништава. Као централна држава на Балкану ми морамо за себе везати Мађарску, Бугарску и Грчку, јер нам такво савезништво омогућује да у потпуности искористимо своју геостратешку позицију. Ово нужно значи конфронтацију с појединим круговима моћи који улогу централне државе на Балкану додељују Хрватској, што се најбоље може видети на примеру најаве изградње терминала за течни гас на острву Крк. Наравно да ће ти кругови притискати власт у Србији, на сличан начин на који је притискана власт у Бугарској, да супротно свом интересу прекине пројекат „Јужни ток”.

Лично, сумњам да ће актуелна власт успети да се избори с тим и таквим притисцима. Разлог за сумњу ми је тај што ми у власти већ последњих више од деценију имамо елементе који отворено раде супротно здравој логици, а једна мудра мисао каже да обично тамо где престаје здрава логика почиње лични интерес. Стога, мислим да је за Србију кључно да дође до смене генерације на политичкој сцени и да на чело државе дођу нови људи који ће имати довољно мудрости, храбрости и истрајности да воде политику српског интереса и довољно морала да опште добро ставе на прво место.

Председник Треће Србије