Украјинска лекција Вашингтону

Да ли се украјинска криза коначно преводи у замрзнути конфликт? Сведоци смо да канцеларка А. Меркел, уз бледу асистенцију Оланда, спасава Обаму од тоталног пораза у украјинској авантури, а Немачку позиционира на геополитичкој карти света као значајног и незаобилазног играча. Немачка већ годинама представља економског џина у светским размерама а са, рекао бих, одлучујућом улогом у решавању украјинске кризе и неким ранијим активностима (разбијање СФРЈ, бомбардовање Србије, позиционирање унутар ЕУ) престаје да буде политички патуљак.

Својевремено сам на страницама дневне штампе писао да Сакашвили није проучио „случај” Садама Хусеина кога је амбасадорка САД гђа Ејприл „навукла” да зарати с Кувајтом. Знамо како су обојица завршили. Ко не проучи историју она му се понавља. Да ли се Порошенку „смеши” судбина Сакашвилија? На одговор нећемо дуго чекати. Мале земље, слепи послушници моћних, показало се то више пута у скоријој историји, само су колатерална штета, а неретко и топовско месо у игри и разрачунавању моћних.

Они који су осмислили Кијевски Мајдан и увукли украјински народ у крвави рат, а који нису пролили ни кап своје крви, „произвешће” некога од украјинских лидера као кривца, можда формирати још некакав Хашки трибунал, а истовремено правити планове за нове прљаве ратове, мале по обиму, али крваве по последицама. Они су и творци теорије (у пракси је и разрадили) стварања криза ниског интензитета и „управљања конфликтима”, из којих неретко укалкулишу и понеки добитак. Ако ништа друго, производно ојачају свој војноиндустријски комплекс, а коме ће нанети штету и људска страдања, па што би о томе и мислили. Но, од случаја до случаја, а њих није мало, правдољубиви свет им удара рецке које ће им се једног дана укалкулисати у непоправљиву штету.

Овог пута, наишли су на тврд орах. На Путина и Русију. Колика ће бити политичка крезубост произвођача украјинске кризе, време ће ускоро показати. Кад се буду сводили рачуни овог крвавог украјинског рата, а он ће морати ускоро стићи на наплату, неће бити тешко установити ко су највећи губитници, а ко добитници. Немам никакве дилеме да устврдим да је највећи губитник украјински народ, његове људске жртве и разорена економија. За чије бабе здравље, што би рекла народна мудрост. Одмах иза Украјине долази САД, ито по више основа. Навешћу само два.

На геополитичком плану се коначно „истопила” њена позиција једине суперсиле, чиме се озбиљно доводи у питање и толико истицана „америчка изузетност” и надмоћ „америчких вредности”. На европском плану, Немачка јој је ставила до знања да сада дувају неки нови ветрови на простору од Лисабона до Владивостока. Вашингтон још треба да јој буде захвалан што га је спасила потпуног дебакла око Украјине, а он је био на видику. Хоће ли се Вашингтон помирити са таквом позицијом? Свакако да неће. Срљаће у нове промашаје, осмишљавањем и провоцирањем нових криза да би демантовао оба пораза, посебно овај европски. Потражиће најслабију тачку да би поново испровоцирао конфронтацију Брисела, односно Берлина, са Москвом. Хоће ли то бити регион западног Балкана (а ни Ципрасова Грчка није ван игре), где су испреплетени интереси понајвише Берлина, Москве и Анкаре?

А добитнике, ако их у трагедији украјинског народа уопште треба тражити, није тешко назначити. Несумњиво, то су Русија и Немачка, или још конкретније, примерено мајсторским улогама које су одиграли, Путин и Меркелова. Ова два државника светског формата су заслужни за Минск 1 и 2 јер су знали да ослушну интересе и потребе својих народа за миран суживот и обострано корисну сарадњу и да отклоне (само докле) опасност проширења сукоба ширих светских размера.

Хоће ли свет извући поуку из ове украјинске трагедије? Мораће, јер би нека нова слична криза могла довести до катастрофе неслућених размера.

Амбасадор у пензији