Погледи Биљане Србљановић

Ја не знам да ли је Биљана Србљановић функционално неписмена или је патолошки склона неистинама и денунцијацијама, но, не видим трећи могући разлог због кога у тексту „Одговор Мухарему Баздуљу” обмањује своје френдове, фоловере и осталу родбину, оне који моје текстове или не читају или их читају са априорно непријатељским ставом. Бранећи се због тога што је у свом тексту помешала Сашу Ћирића и Сашу Илића, она подастире две конфабулације: прва је да ја Ћирића тобоже називам „злочудно тупим” и „морално тупим” као и „бескрајно одвратним”, а друга да бих те исте квалификације ја из неких ирационалних разлога приписао и двојцу Илића (Саши и Дејану) те њој самој. Авај, увидом у интернетску архиву недељника „Време” врло је једноставно проверљиво шта сам ја заиста написао у тексту „Душа и облици”. Цитирајући један конкретан пасус који је написао Ћирић, ја наводим да је тај пасус „злоћудно туп” те коментаришем како је „бескрајно одвратно” да Ћирић због своје „моралне тупости” демонстриране у том пасусу оптужује писца Ота Хорвата за неку врсту прећутног саучесништва у ратном злочину. Ја се, дакле, бавим конкретним аргументима који се тичу текста, а не његовог аутора, док ми Биљана Србљановић спочитава тобожњу склоност ка ад хоминем нападима. Уместо да евентуално докаже да пасус који сам цитирао није „злоћудно туп”, она исписује фантазмагорију према којој, ја, као, имам нешто против свих који „су објављивали или још увек објављују на ’Пешчанику’”. Србљановићкине тврдње врло лако падају на баналном тесту такозване стварности. Никад се нисам критички бавио с више од деведесет одсто аутора који „су објављивали или још увек објављују на ’Пешчанику’”. Уосталом, лично сам на „Пешчанику” објавио више текстова од Саше Илића и Саше Ћирића заједно. Можда професорка Србљановић стручно мисли да сам склон самомржњи?

Даље, она се наставља неспретно спрдати са синтагмом „романи на длану”. Да ју је макар изгуглала, лако би схватила да је она преко Данила Киша у српски језик стигла из француске традиције и да се одавно одомаћила у овдашњем јавном дискурсу. Спрда се и са синтагмом „чиста књижевност”, која је, такође, потпуно уобичајена. Каже професорка у јадњикавом покушају ироније да је мислила како се о „чистој књижевности” у наше време озбиљно не говори нигде „осим у књижевним клубовима углађених госпођа што се нађу једном месечно да дискутују о Велмаркама или за софром на слави Василија Крестића”. И опет, најбаналнијом интернетском претрагом лако је пронаћи како о „чистој књижевности” на радију Слободна Европа озбиљно дискутује Виктор Иванчић, а комбинација Иванчић – Слободна Европа, за професорку Србљановић и њене истомишљенике је, претпостављам, идеалтипска супротност Велмаркама и Василију Крестићу.

О бесмисленој идеји да „Време” и „Политика” представљају једну редакцију не вреди трошити речи. Сваком ко ишта зна о овдашњој медијској ситуацији, она је више него смешна. Више него смешно било би, такође, набрајати све фактографске и логичке грешке професорке Србљановић. Она на готово волшебан начин успева у скоро свакој реченици коју напише нешто да забрља. Тако, рецимо, у првој реченици свог текста ауторитативно тврди како сам ја писао о сабраним делима Душана Кецмановића. О сабраним делима Кецмановићевим ја, међутим, нисам писао нити сам могао да пишем јер она (још увек) не постоје. Писао сам, наиме, о – изабраним. И могао бих тако о другој, трећој, четвртој реченици, све до последње.

На крају, професорка Србљановић, која је започела ову размену тако што је на мој текст из „Времена” одговорила у „Пешчанику”, мене прозива због тога што на њен текст са „Пешчаника” одговарам у „Политици”. Питање које се ту поставља је врло једноставно: зашто она на текст из „Времена” невезан ни на који начин са „Пешчаником” реагује на „Пешчанику”? О одвратном шовинизму који избија из „духовите” сугестије да неко ко се, је ли, зове Мухарем уместо „ч” говори „ћ”, а што у сећање одмах призива сарадњу Биљане Србљановић у крагујевачким „Погледима” с почетка деведесетих, вреди пак написати посебну белешку...