Кандић, генерали и ОВК

Годину дана пред избијање сукоба на Косову ишла сам у Пећ на промоцију књиге једног мог пријатеља. Ситуација је била ровита, као и ранијих година. Било је уобичајено да се аутобус усред ноћи зауставља у некој недођији у Србији, пред „границу” са Косовом, како би полиција легитимисала путнике. Често и с детаљним прегледима пртљага. До Пећи сам некако и стигла, али кад је требало да се вратим упозорена сам да је опасно, јер у једном селу на међуградски аутобус Албанци пуцају. Мој пријатељ је рекао да ће ме одвести колима другим путем до једног брда преко којег пролази аутобус, како бих га тамо ухватила. Без проблема смо колима стигли на то брдо на којем је патролирала полиција која је имала веома добар поглед на село. После извесног времена, иза кривине по прашњавом путу, појавио се аутобус који је ишао великом брзином кад је почела паљба из једног дворишта. Ушла сам у аутобус питајући се да ли је то што сам видела моја земља. Јер видела сам и списак Срба, који ми је показао председник суда, Срба које, у време „мирољубивог” Ругове, треба одстрелити „када дође време”.

Ову епизоду сам описала поводом текста госпође Кандић („Политика”, 13. фебруар). Племенита је њена мисија и рад у регионалном центру који треба да именује све жртве и установи чињенице о свим ратним злочинима. У праву је и када каже да не треба бити равнодушан и бездушан према жртвама. Збуњују, међутим, њене замерке хвалоспевима (у ранијим прилозима „Политике”) генералу који је, како каже „ратовао” против НАТО-а. Колико сам разумела, она не сматра да је НАТО био армада против које су ратовали генерали ВЈ, ваљда зато што је суров напад на једну суверену земљу без дозволе Савета безбедности био означен као „Милосрдни анђео”... Она додуше признаје да је НАТО гађао мостове, војне и јавне објекте, али не помиње да је гађао воз, болнице, да је гађао колону Албанаца која је долазила из Македоније, да је бацао осиромашени уранијум... Према госпођи Кандић изгледа да су генерали ратовали само против цивилног становништва и то само против Албанаца, а да је ОВК, који је наоружаван и обучаван из иностранства, био само посматрач догађаја и није нападао војску и убијао цивиле и војнике. Дакле, према госпођи Кандић, Војска Југославије није требало да пружа никакав отпор ,,Милосрдном анђелу”, а требало је и да дозвољава да ОВК на Косову ради шта хоће с неалбанским становништвом, а и албанским које му се супротстављало.

Најмање што се може рећи је да је страшно све што нам се дешавало током распада земље и на самом Косову. Али оптуживати Војску Југославије и рећи да није ратовала против НАТО-а, без обзира колико је то било унапред осуђено на пропаст, или је нападати, јер је ратовала против оних који су рушили земљу коју она легитимно брани, не разумем.

Не сумњам да госпођа Кандић саосећа са свим жртвама, независно од националне припадности, али стичем утисак да се стално поставља као неприкосновени, апсолутно објективни судија о веома контроверзним догађајима ове наше балканске крчме.

Професорка на Факултету за пословну економију и право