Просветарска етика и дух егалитаризма

Недавно сам на једној друштвеној мрежи написао, чинило ми се, две безазлене реченице: „Сви то избегавају, али једном ће ипак морати да се отвори и питање колико радних сати има једна недеља у просвети. Без љутње и мирно.” Кликнуо сам, и сео да читам Баумгартнерову аутобиографију. Вратио сам се после три сата да проверим колико људи сматра да сам испао паметан, што је лековито за сујету сваког од нас, чак и када не признајемо.

Добро ме, међутим, кап није погодила када сам погледао реакције. Наружили су ме горе него да сам читач струјомера, приватни извршитељ и Тони Блер заједно. Те ништа не разумем, те да било шта у животу знам знао бих и да нема учитеља, наставнице, професора и школског домара који, осим редовних часова, писмених задатака, договора око екскурзија, не сагорева до последњег атома снаге организујући и маратонске сесије додатне и допунске наставе. Било је и оних који су ми три сата упорно писали како би ми писали и дуже како ништа не разумем, али не могу да губе време на будалу зато што, као и сваке вечери, баш припремају нову презентацију коју ће сутра приказати својим ученицима.

Пошто очигледно нисам способан да у 140 карактера објасним шта мислим, захвалан сам уредницима „Политике” што су ми омогућили да то покушам да учиним у 4.500 карактера. Ово је мој одговор њима.

Наравно да нисам мислио да просветни радници треба да раде као на покретној траци, са упереном лампом у лице, или да је 40 сати рада недељно, нето, у школи, кључно мерило заинтересованости за посао за који су, нема сумње, бедно плаћени. Верујем, а знам бар десетак сјајних наставника и лично, да бар половина оних који упорно предају воле посао који им не обезбеђује пристојан живот и да још више воле децу којој сваког дана покушавају да утуве да постану добри, одговорни и пожртвовани људи.

Али, уопште није ствар у томе. Забезекнуло ме је што су очи хтели да ми изваде баш ти наставници, професори (било је међу њима и одличних професора универзитета) за које поуздано знам да су добри, вредни, паметни, конкурентни и способни.

Наравно да се није јавио ниједан џабалебарош који је последњу припрему за час обавио док је Милка Планинц спроводила програм економске стабилизације. Разуме се да не држе до мојих опаски на реформу школства они који су у школама последњих 25 година статирали, док су се мењале странке, идеологије, слике изнад табле – од маршала за стругом до Светог Саве из новина – све гледајући да у сваком поретку буду исти досадни медиокритети. И не знају да друштвене мреже постоје, па ми нису одговарали, ни они који се плаше компјутера, али, попут директорке школе која је била у центру пажње ових дана другим поводом, вештачко цвеће на столу наслањају на монитор рачунара.

То ме је поразило и растужило.

Зашто најбољи бране најгоре? Зашто вредни хоће да заштите лење, на своју и штету те деце коју подучавају за мање од 40.000 динара месечно? Каква је то проклета еснафска солидарност са онима који им се сваког дана смеју на ходнику и у зборници? За чије бабе здравље, другови и другарице, даме и господо?

Кажу: „Не можеш да очекујеш да људи више у школи раде док држава не обезбеди услове.” Јесте, лоше је организована ово држава, одавно. Јесте, лете још увек паре из буџета на непотребне ствари, и могло би и сада да се одатле нађе нешто (не довољно, свакако) додатних пара за плате професора.

Али, зар не би било много боље и ефикасније да се уведе мало конкуренције у српско школство? Престаните да браните горе од себе, тако себи одузимате од уста. Није буџет за плате наставника и професора - цигарета на великом одмору па да се дели, да има и за другарицу која је навикла да се огребе за дим, док своје паре троши на нешто друго.

Кад кажем, дакле, да ћемо морати да поразговарамо, зрело и одговорно, о томе колико се недељно ефективно ради у већини српских школа, мислио сам на то да је нужно да почнемо да правимо систем у коме онај ко стварно ради, спрема се и сада за часове, покушава да од те беде српске просвете ипак направи систем који спрема децу за живот, буде драстично боље плаћен од оних који краду богу дане по школама. Краду дане, а можда и нешто друго, опипљивије.

Нема места за све садашње у школама. И не треба да буде. Не би Бора Станковић, Радомир Шапер, Небојша Поповић постали прваци света да су у том тиму 1970. играли сви који су се затекли на терену онда када су они почињали сан. Неко је морао и да испадне и да се не мота око ногу онима који знају и којима је стало.

Директор „Траст маркет рисрч”