www.одјеци_и_реаговања.com

Хвала – (уписати вишу силу по сопственом избору) – на Интернету.

Да га нема, требало би га измислити.

Не можете да се сетите наслова/стиха/рефрена омиљене песме?

Наћи ћете га управо на мрежи. И то у тренутку.

Нисте сигурни који је главни град Лаоса?

Ништа лакше. Резултат након пар секунди претраживања: Вијентијан, поп. 250.000.

Не можете да ступите у контакт с давно изгубљеним пријатељем или рођаком?

Нико вам ништа не гарантује, али шанса да га пронађете уз помоћ Интернета већа је него уз помоћ Интерпола.

Људска врста је (превасходно) добра, ето чему нас светска мрежа непрестано учи. Позитивни, корисни садржаји на њој бројем далеко премашују оне негативне, деструктивне. Сви ти нови облици повезивања, сарадње и удруживања, могућност брзе, лаке и јефтине комуникације, вишесмерност информација и општег знања, те њихова апсолутна, готово ничим условљена доступност – све је то ту за нас. И то у неограниченим количинама. Па и ако све то добијамо у слободној мешавини с оним елементима који представљају несавршеност Интернета која је увек на крају несавршеност људске врсте – читава ствар опет вреди.

Јер Интернет и није ништа друго до наш прецизан отисак у бескрају виртуелног простора.

У Србији се овај медиј – као и много тога другог уосталом – нажалост, развија спорије него што бисмо желели. За разлику од 47 одсто становништва ЕУ које редовно користи Интернет, код нас је тај број знатно нижи, 24 процента. Добро је, наиме, да је и толики, с обзиром на све. Током друге половине деведесетих, у тим критичним годинама, Интернет је био од кључне важности за ментално здравље барем одређеног броја људи у Србији. Омнипотентан, ризоморфан и бескрајан, лако доступан, наднационалан и фантастично нов, тада је представљао најснажнију замисливу контратежу свим мрачним, погибељним и суштински лузерским локалним пројектима.

Међутим, да ли сама чињеница да неко има приступ Интернету неопходно утиче на корениту, позитивну промену његове свести? Да ли је богати и оплемењује? Некад смо у све то чврсто веровали, али све чешће помишљамо да је онај прави одговор заправо – не.

У последње време у то нас уверавају и многобројни коментари и реакције на текстове објављене у ,,Политици” које наш everyman свакодневно оставља на интернет-странама ове новине (www.politika.co.yu) као својеврстан слузав траг свог постојања и своје неминовне пролазности уједно.

Колико ускогрудости на једном месту! Колико цинизма, колико глупости, колико неписмености! И ароганције, пре свега! Све то неодољиво подсећа на ону злогласну ,,Политикину” рубрику из деведесетих – „Одјеци и реаговања”. Само што би ово био њен електронски пандан, миленијумски брат те авети прошлих времена – www.одјеци_и_реаговања.com.

Али треба ли се томе заправо чудити?

Знамо да мишљење нашег грађанина већ предуго обликује обиље ретроградних мема којима је бесповратно загађена локална мемосфера и који су намењени ретроградној свести додатно маринираној систематским вишедеценијским затупљивањем.

Разумемо, такође, да све то ипак није прави vox populi, истински глас просечног читаоца ових дневних новина – ко зна, заиста, ко је тај и шта он мисли док уз јутарњу кафу, у тишини, прелистава свој дневни примерак ,,Политике”. Већ је напросто реч о једној специфичној гласној подврсти те широке и хетерогене скупине, састављеној великим делом од брбљиваца и егзибициониста који напросто не могу да одоле примамљивој комуникабилности Интернета и међу којима се тек ту и тамо, као својеврсни куриозитет, провуче и покоји истински глас разума.

Знамо све то, па ипак се човек озловољи и растужи сваки пут кад се упусти у читање тог растућег бревијара свих наших митова и заблуда и све наше глупости, те прецизне дијагнозе наше дубоке и бескрајно болне ововремене беде духа.

Ако би се, дакле, једног дана судило о стању свести просечног читаоца ,,Политике” (а тиме ваљда и просечног српског грађанина) с почетка XXI века на основу реакција и коментара поменутог everymanа остављених у једном далеком кутку бескрајне светске мреже, шта би се дало закључити о њему?

Не много тога доброг, нажалост.

Ево његовог профила: закочен у свом некрофилском односу према трулом лешу „боље” прошлости или, пак, сав предат неизлечивом и мрачном националном јалу, он је суморан, параноичан, несклон било каквој објективној критици, непријатељ сваког индивидуализма, силно заљубљен у колективне „вредности” попут вере или нације, лажно благоглагољив и лак на аористу или пак брутално неписмен и немушт, нејасан самом себи колико и свима осталима, неповерљив према спољном свету који не познаје, па стога даје себи за право да га беспоштедно демонизује и/или омаловажава, нескривени националиста и религиозни фундаменталиста, хомофоб а неретко и мизогин и расиста, неспособан за садашњост па стога и окренут против ње, неповратно замагљене свести од свих тих националних митова толико пута подгреваних да су се досад већ скврчили ко трипут препечена кајгана...

Изгледа да већинска антиживотна култура Будалаштине, Мржње и Ината, која се код нас већ дуго с посебном бригом негује, успешно цвета и у 2008. и да јој се не назире брз крај.

Савремена Србија се, очито, не сналази у новом добу а не сналази се ни велики број њених грађана. Имамо ли, стога, имало права да очекујемо да ће се наш заблудели а опет тако надобудни everyman мењати набоље и модернизовати скупа с наднационалном, широкогрудом културом Интернета?

Изгледа, нажалост, да на то питање за сада нема јасног одговора.

Као ни превише разлога за било какву наду.