Помирење Балканаца

Александар Вучић и Еди Рама имају истог саветника – Тонија Блера. Звучи невероватно, али је тачно. А и зашто би било невероватно када Запад настоји да цео Балкан привуче к себи учлањујући све државе у ЕУ? Чак се и Норвешка и Швајцарска, које нису чланице Уније, залажу за „европски пут балканских земаља”.

Али да би балканске земље ушле у ЕУ, морају се међусобно помирити, и у том правцу Запад улаже много напора. Можда много више напора него што су велике силе у 19. и 20. веку уложиле да их заваде. Нису, међутим, балканске нације само међусобно дубоко завађене, то се може рећи и за односе унутар самих нација.

Рађање прве модерне нације на Балкану, грчке, 1829. године, плод је политичких улагања Руса, Енглеза и Француза. Зато су се и странке у тадашњем парламенту Грчке звале: Руска партија (на челу са Теодором Колокотронијем), Енглеска партија (на челу са Александром Маврогордатосом) и Француска партија (са Јанисом Колетисом). Борба за премоћ ових сила и дан-данас се води унутар грчке нације.

Свој удео у рађању румунске нације (1859–1878) имају Руси, Французи и Немци, док је стварање бугарске нације (1878–1908) плод политичких улога Руса и Немаца.

Српска нација је у том погледу специфичнија од осталих, јер из средишта свог политичког живота 1903. године избацује Немце (Аустроугарску) који су заједно с Русима били њени створитељи. Упражњено место Немаца (Аустроугарске) попунили су Енглези и Французи.

Стварање албанске, хрватске и бошњачке нације може се тумачити и као немачка одмазда српској нацији. У рађању албанске нације (1913), сем Немаца (Аустроугарске), битан удео имају Енглези и, мање, Италијани.

Кад би обојили мапе балканских земаља бојама сила које су их створиле онда бисмо, гледајући међусобне односе тих сила, имали јасну слику савезништава и непријатељстава међу балканским нацијама током 19. и 20. века.

Због тога што су Први светски рат добили Енглези, Французи и Руси – протектори-савезници српске нације – Србија се проширила од Вардара до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Албански протектори-савезници, Немци и Енглези, међусобно су ратовали, па Албанија нити се сузила нити проширила. Док је због сарадње с Немцима током Првог светског рата Албанији претио нестанак, Енглези (и Американци) су је одржали сматрајући је њиховом политичком инвестицијом.

Крајем 20. века судбина српске нације постаје слична судбини албанске нације у оба светска рата, то јест њени протектори-савезници су доспели на супротне стране. Будући да су победници у хладном рату захтевали да се Срби лише политике ,,и са Западом и са Русима”, коју су они тврдоглаво заступали, морало је доћи до бомбардовања Београда и сужавања Србије (Југославије). Тако им је показано да је Запад победник у хладном рату и да Србија није више тампон зона.

Кад је о унутрашњим поделама реч, оне су најизразитије код Бугара, и њих је најбоље описао проф. др Антон Панчев. Прогерманизам и прорусизам у Бугарској воде једновековну борбу. Док су за време оба светска рата превладавале прогерманске снаге, крај Другог светског рата Бугарску је затекао под утицајем проруских снага. Сада је Бугарска у НАТО-у и ЕУ, али крипторусизам је и даље веома присутан код нижих слојева становништва. Као што је и код Грка и Румуна, који су такође у НАТО-у и ЕУ. Подела на прорусе и прогермане је и у самој митологији порекла Бугара. Док прогермани тврде да су Бугари несловени који су присвојили словенски језик, проруси тврде да су Бугари ништа друго него Словени.

Иако се Албанија у Првом светском рату формално декларисала као неутрална, скоро сви њени политичари су били на страни Сила осовине, осим Есад-паше Топтанија који је са својом војском стајао уз Србе са савезничким силама. Али Топтани је убијен у Паризу 1920. и дан-данас се сматра издајником.

Раздор у албанској нацији почео је пред крај Другог светског рата, када су Албанци били подељени у четири политичке скупине: 1. Друга призренска лига, националисти махом из северне Албаније, са Косова и из западне Македоније (прогермани); 2. Ројалисти, односно следбеници краља Зогуа, махом из централне Албаније (проенглези); 3. Балисти, односно републикански националисти, махом из јужне Албаније (проенглези); 4. Комунисти-партизани, махом из јужне Албаније, проруски (просовјетски) настројени. У грађанском рату у Албанији победили су комунисти, јер су били највише макијавелистички настројени, као што се то десило и у Србији (Југославији). Заправо, подвиг Титових партизана је битка на Неретви чија је суштина (према хрватско-америчком историчару Јожи Томашевићу) сарадња партизана и Немаца у постављању замке четницима. После битке на Неретви четнички покрет, који је до тада добијао помоћ од Енглеза и Американаца, скоро да је уништен. А уместо четника ту исту помоћ почињу примати Титови партизани.

Као победници у рату, комунисти су и у Албанији и у Србији (Југославији) прогласили за сараднике окупатора све своје противнике – и оне који су стварно то били и оне који су кокетирали с Немцима мање од њих. Оптужили су их за ратне злочине док су сами исто то чинили вишеструко. Разлика између албанских и српских комуниста била је у томе што су албански нудили мању државну територију од свих својих ривала, док су српски комунисти нудили већу територију државе од недићеваца и четника (краља).

Падом комунизма у Албанији потомци партизана су се окупили око Социјалистичке партије, а потомци свих осталих око Демократске партије. Слична ситуација је у Бугарској и Румунији, где се прорусизам више испољава као крипторусизам, него што је политички артикулисан, као рецимо у Србији преко Шешељевих радикала или Коштуничиних демократа.

Спона између српске и албанске нације су Енглези, и није чудо што је Тони Блер саветник Вучићу и Еди Рами. Још је занимљивије то што Еди Рама води странку која је у почетку била проруска, а Вучић је бивши радикал (бивши прорус).

Суштинско помирење Балканаца ипак се не може постићи само политичким потезима на врху, већ коренитим доказивањем истине о историјским чињеницама и међусобним извињењем не само између балканских нација већ и унутар самих тих нација.

Професор политичких наука Универзитета ААБ у Приштини, раније предавао на Универзитетима у Тирани, Тетову, Приштини и на Универзитету Хамбургу