Куд се деде политички аргумент?

У претходном тексту упутио сам критику Зорану Ћирјаковићу да у својој анализи левице није конструктиван, али нисам помишљао да је истовремено и злонамеран. Његов последњи текст, објављен у „Политици” 3. марта, у овом другом ме, нажалост, демантује. Уместо да на аргументе одговори аргументима, Ћирјаковић претећи прелази на терен злонамерног ад хоминем обрачуна и игра на карту таблоидне дискредитације.

Ћирјаковићев текст је срочен на начин који, фокусирајући се на индивидуе, политику ефективно скида са тапета. Иако тобоже критичар неолиберализма, аутор у том смислу остаје део неолибералног идеолошког тока који се труди да, под велом наводне објективности, деполитизује и обесмисли било какву колективну борбу у нашем друштву.

Његов покушај дискредитације нових левих иницијатива базира се на замишљању некаквог идеалног субјекта леве политике. Функција тог имагинарног субјекта није ништа друго до да легитимише Ћирјаковићеву „критику”. Ефекти овакве поставке своде се на пуки конформизам аутора и прикривају, чак и легитимишу његову политичку инертност. Ипак, илузија је цинизма да стоји изван и изнад политичких и друштвених процеса. Ако је врхунац Ћирјаковићеве политичке анализе јефтина дискредитација левих снага у Србији, јасно је на чијој страни барикаде он фактички стоји. Привидно добронамеран, Ћирјаковић заправо обавља агресиван идеолошки рад којим се даље маргинализује левица. Када се принципијелна политичка питања замене таблоидним денунцијацијама, политичко се ефективно своди на илузију. Тиме се у другом кораку доприноси утврђивању постојећег стања као јединог могућег.

Други ниво Ћирјаковићеве реакције је покушај да редукује спектар тема којима би левица требало да се бави. Но, политика левице је свеобухватна и није је могуће сузити на ову или ону појединачну тему. У питању је политика која се заснива на интересима свих који живе од свог рада. Левица се супротставља капиталистичком систему који прожима све поре друштва и који је скројен тако да обезбеди максимизацију профита, а не задовољење потреба људи.

У том смислу за левицу су важна чак и питања посечених платана. Али левица овом питању не прилази из сентименталних разлога жала за старим стаблима, већ пре свега из протеста због недемократског управљања јавним буџетом.

Левица заступа интересе радништва. Леви самит Србије су покренули радници и раднице предузећа која су у периоду рестаурације капитализма темељно уништавана. Сви они воде борбу против приватизације, за радна места и радничко управљање, а у тој борби су неретко наилазили на отпоре владајућих структура.

Ипак, у тренуцима када се капитал неометано креће целом планетом, затварање само у границе националних држава довешће до неминовног пораза. Ефекте таквог затварања можемо свакодневно осетити. Наиме, под изговором подизања конкурентности и привлачења инвеститора, наше владе активно снижавају цену рада, али и основна права радника и радница мењајући законе о раду. Затварање у националне оквире у периоду глобалног капитализма значи интензивирање такмичења између радништва различитих држава у томе ко ће бити више експлоатисан. Стога је политика левице супротстављена како економској и војној доминацији великих сила, тако и локалним национализмима, али и аутошовинизмима.

Левица не оставља ни једно питање по страни, а њена улога није да „води рачуна о нечијим мукама”, већ да креира политичку алтернативу и позива на солидарну акцију. Но, очигледно да Ћирјаковић у свом кабинету на приватном факултету није у позицији да јасно сагледа димензије левице и леве политике. Левица је у борби свих који се супротстављају смањењу плата и пензија, уништавању јавног школског и здравственог система, приватизацији последњих остатака својине коју је наше друштво удруженим снагама градило. Левица је борба против економске и патријархалне опресије над женама. Левица је оличена и у борби за јавни простор. Речју, левица је борба за друштво базирано на солидарности и потребама људи, а не на конкуренцији и интересима капитала.

Члан Центра за политике еманципације, једне од 17 организација чланица Левог самита Србије