Што се грбо роди вријеме не исправи

У нашој врсти демократије – што је наслеђе кумровачке галерије ликова – лаж и полуистине имају у јавности неупоредиво виши степен заштите у односу на истину. Полазна тачка метода делања Јовице Тркуље, његових сабораца, многих тзв. невладиних организација и таблоида је управо неодговорност за јавну реч (спор против једног таблоида због гомиле неистина изречених о мени сам добио, али већ месецима не долази до извршења безначајне суме накнаде у односу на учињену штету). Али, за такву работу су неодговорни добро награђени на различитим „пројектима”, семинарима, путовањима и другим, како сам Ј. Т. призна, „синекурама”. Они су, у традицији Брозових организација, најорганизованији део друштва. Ј. Т. сам напише неистину или полуистину у часопису где је уредник и онда се на то позове као доказ! Потом ће нека невладина и сл. организација да уприличи петиције и протестна писма, па ће њихови новинари да спинују итд. Методи др Гебелса и настављача његовог дела су врло ефикасни и отуда неуништиви. Погледајмо само терминологију Ј. Т.: „полит-комесар”, „типус”, „комесарским јуришима”, „вампири” итд. То је његов свет.

Но, пођимо његовим редом.

Каже да сам изабран за асистента-приправника... због остракизма, мери општи просек (у који улазе и ванправни предмети) у промилима, али не каже да се, тада и сада, посебно водило рачуна о просеку на предметима катедре за коју је расписан конкурс, а тај просек ми је био врло висок. За разлику од неких који су за време студија обилазили професорске кабинете, дружили се с децом утицајних родитеља, од којих су многи управо зато имали резервисан просек и место на универзитету, све сам постигао искључиво учењем (права, језика, музике). После одбране семинарског рада на последипломским студијама, позвао ме је др Борислав Т. Благојевић, један од најеминентнијих професора Правног факултета, и саопштио ми је да је мој семинарски рад најбољи на Грађанско-правном смеру, да има карактер научног рада и да ће зато бити објављен у факултетском часопису „Анали ПФ”. Такође, рекао ми је да му је професор Боривоје Познић (угледни професор је тада држао специјални курс) већ скренуо пажњу на мене. Том приликом ми је саопштио да нема асистента и понудио ми то место.

Реферат за мој избор, наравно, писала је Комисија, која је управо због увек будних марксиста, ставила у реферат (као и у све друге реферате тога времена) обавезну похвалу Брозовом систему. За разлику од многих који ме нападају нисам био присутан током дочеку штафете на Факултету (нити било када), а био сам једини који је изричито одбио обавезу „организованог мимохода ради одавања поште највећем сину наших народа и народности” (сведоци још раде на Факултету). Учествовао сам, увек запажено, на научним скуповима, а моји радови, чланци и књиге, објављени су (чак и по позиву) у земљи и иностранству. Једини сам наставник у историји Факултета који је предавања, тада на трећој години студија, морао да држи у највећем амфитеатру (чувена Петица, резервисана за прву годину), а многи студенти су, због недостатка места, морали да стоје! Заиста је немогуће прозвати 800 до 1.000 људи, тако да су увек сви добијали потписе, без икаквог уцењивања.

Један број наставника је усред септембарског испитног рока 1998. одбио основну дужност: да испитује. Молио сам их да то не чине, јер је Закон о раду, тада и сада, сасвим јасан: неиспуњавање радних дужности у одређеном периоду аутоматски, по сили закона, повлачи престанак радног односа. Они су ми, као декану, понудили текст споразума који су саставили, с тим да ако га прихватим, пристају да раде, тј. испитују. Прихватио сам и потписао, али они нису! Преко свог представника проф. Мирољуба Лабуса послали су нови текст, са додатним условима. Прихватио сам и то, потписао га, потписао је и проф. Слободан Перовић (тада шеф Катедре за Грађанско право), а потписао је и проф. Лабус. Они су поново одбацили већ прихваћени споразум који су сами саставили! Проф. Лабус је био огорчен на њих. При томе, примали су неумањену плату. У питању је била чиста политика изазивања хаоса (недолазак испитивача у испитном року извео би хиљаде студената на улицу, што је био политички циљ), и то у време непосредних претњи агресијом на нашу земљу. О томе постоје и сведоци и документација. Неки међу њима су се залагали за поштовање споразума (нпр. проф. Хибер), а неки су били на супротној страни. Проф. Хибер је изгубио посао по сили закона, али Ј. Т. је остао, због чега га је духовити наставник који је изгубио посао назвао „умало отпуштени”. Ј. Т. би као дипл. правник морао знати да је колегама престао радни однос по сили закона. Дакле, нисам их ја „одстранио”, већ сам учинио све што је било у мојој моћи да их задржим. Двојицу професора сам, у то време али другим поводом, излажући се озбиљном ризику, дословно спасао хапшења и они то добро знају.

Зна то Ј. Т., али га чињенице стављају у „анале бешчашћа”, а ја сам један од крунских сведока. Отуда у његовом тексту толика количина острашћености. А тврдња да ја не трпим успех својих студената је таква бесмислица да је коментар излишан. Подметање да сам се угурао у радикалски, па у напредњачки воз је такође чиста лаж – никада нисам био члан Српске радикалне странке, а што се тиче СНС-а ту сам, дословно, био оснивач од првог дана, чак сам смислио и предложио име странке.

О агреману ,,који никако да стигне” заиста не могу да расправљам с неким ко о томе нема појма, јер да би агреман стигао, логично, претходно мора да се затражи. Јадиковање над „Титовим сефом”, „јуначким грудима”, он као „српски официр 1992...”, дакле у време када Србија није била држава, и сличне небулозе, заиста не могу да коментаришем. Ј. Т. никада није имао талента за право, зато се определио за марксизам. Цео његов радни век на Факултету је у ствари „синекура”, јер је у целој каријери испитао онолико студената колико сам ја испитао у једној години. О одржаним часовима да не говорим. Написао сам уџбенике из три предмета (на последипломским студијама коришћен је још један, на енглеском), што је, колико се сећам, успео само мој ментор професор Борислав Благојевић и предратни професор Лазар Марковић.

После мог текста у „Политици” од 6. марта, по старом методу, старо друштво је преко факултетског мејла позвало све наставнике и сараднике (њих око 120) да потпишу петицију којом се осуђујем ја, а подржава Ј. Т. Скупили су четири потписа. Знају људи истину. Ово је последњи пут да Ј. Т. уопште помињем.

Професор Универзитета у Београду