Сириза и Национални фронт прете Бриселу

На вест да Исланд одустаје од кандидатуре за чланство у Европској унији устали су критичари европске идеје у Србији поручивши да Рејкјавик сигурно зна шта чини, и да је то пут којим би требало да иде и Београд. Није помогло ни појашњење из Брисела да није дошло ни до каквог коначног раскида и да Исланђани у ствари обустављају преговоре на две године. Почеле су да се нижу натегнуте паралеле исландске и српске свакодневице, упорно превиђајући чињеницу да параметри квалитета живота у две земље нису ни из далека упоредиви и да реформе које Србија тек треба да спроведе на Исланду одавно важе за усвојене стандарде. Али, то што је ЕУ и даље најуређеније и најбогатије парченце планете не значи да се не суочава с бројним изазовима. О кризи која је на колена бацила махом јужњачке земље Уније већ су исписани томови, а како то обично бива време материјалних невоља прати бујање екстремних идеолошких покрета. Прошлогодишњи избори за Европски парламент довели су до тога да четвртина посланичких клупа у Стразбуру припадне популистичким левичарским и десничарским партијама. То је био сигнал да незадовољство системом, које одавно тиња на крајевима политичког спектра, почиње да проналази пут до све више Европљана. Након иницијалног показивања снаге оваквих покрета демонстрираног на изборима за Европски парламент, тренд се прелио у многе локалне политике земаља чланица. Успостављени систем ЕУ у северним земљама је нападнут здесна, а на југу слева. Досад најјачи ударац европском естаблишменту задала је победа радикалне левице Сиризе у Грчкој и о томе нема двојбе. Све очи су сад упрте у Шпанију где се сличан сценарио очекује од Подемоса.

Апсурдна ситуација да левицу и десницу спаја иста идеја жестоке критике Брисела донекле је ублажена рационалнијим и мање искључивим ставом левичара. Иако су сагласни да у Европи и нарочито њеном финансијском систему много тога не штима левичари ипак не доводе у питање идеју о ЕУ као бастиону људских слобода и владавине закона. Док они захтевају дораду и поправку превазиђених механизама институције од које и даље нема боље алтернативе, десница јаше на рушилачком таласу и у ЕУ не види ништа друго до непотребно спутавање националне државе.

Не би међутим било фер, и било би потенцијално опасно, не указати на одређена преклапања између ових антиестаблишмент покрета. И једни и други, заправо, кокетирају са идејом национализма само што би се она у левичарској интерпретацији могла дефинисати као патриотска, а у десничарској шовинистичка. Први се залажу за лабављење мера штедње које беспотребно гуше националне економије и не дају им да се извуку из зачараног круга, док други агитују за очување „чистоте” сопствене нације увођењем рестриктивних антиимигрантских контрола и закона. Фине теоријске поделе, па и ова на левицу и десницу, у пракси не функционишу баш најбоље, па такво замагљено идеолошко сочиво постаје добра полазна основа за манипулацију масама.

Пример надмоћи интереса над идеологијом не треба тражити даље од случаја поменуте Сиризе која је владајућу коалицију склопила с ултрадесничарском и антисемитском партијом Независних Грка. Иако су апологете Ципраса и дружине одмах појасниле да је до овог „противприродног блуда” дошло због тога што Сириза у другим левичарским партијама није могла да нађе довољно одлучног партнера за „демонтирање капитализма” историја ће забележити да је прва левичарска влада формирана са партијом која баштини неке постулате нацизма. Симптоматична је, и помало забрињавајућа, подршка коју је Марин ле Пен из француског ултрадесног Националног фронта дала Сиризи у тренуцима док је нападала „тоталитаризам ЕУ и финансијских тржишта”.

Својеврсна побуна против важећих постулата која се одиграва на левици и десници Европске уније за Брисел је посебно забрињавајућа због још једне споне која повезује партије са супротстављених идеолошких полова – односа према Русији.

Никоме није промакло да је Москва била прва дестинација ван граница ЕУ на коју се отиснуо нови шеф грчке дипломатије. Сириза се отворено успротивила појачавању европских санкција Русији, а лидер Подемоса Пабло Иглесијас је Западу замерио дупле стандарде у односу према Москви.

У џепу Кремља и његовог господара, како то дефинише европска штампа, одавно је и наречена Марин ле Пен коју са руским властима осим идеолошког разумевања повезује и повољан кредит који је њена партија добија од једне тамошње банке.

Мађарско жонглирање између Запада и Русије можда најбоље описује опаска Виктора Орбана који је америчком сенатору Џону Мекејну, који му је спочитао гравитирање Москви, одговори: „Не занима ме ваше мишљење. Ви нисте важни. Русија је важна због енергије, а Немачка због радних места”.

Премда се ове земље, донекле с правом, све чешће називају Путиновим „корисним идиотима”, намеће се питање шта ја са свим оним другим, махом источним чланицама ЕУ које не крију сервилан однос према Вашингтону? Ако већ Кремљ поткопава поредак Уније преко својих испостава на крајњој левици и десници, какве ожиљке на европској слободарској идеји остављају тајне локације на тлу ЕУ преко којих је ЦИА обављала трансфер осумњичених за злочине и подвргавала их мучењу?

Украјинска криза је можда на најбољи начин показала сав несклад између европске мантре о сопственој самосталности и догађаја који су показали да се одлука о судбини дела њене територије доноси у Вашингтону и Москви. Стога би опасност која Европској унији прети још више од поделе на левицу и десницу била она која се формира око дихотомије о европској самосталности насупрот онима који ослонац траже у спољном партнеру. Добар пример покушаја заустављања таквих тенденција, који тек треба да издржи тест времена, јесте мировна офанзива за Украјину коју су већим делом самостално изгурали немачка канцеларка и француски председник.

Уколико заиста жели да сачува освојене тековине социјалне и правне државе које је одвајају од остатка света Европска унија ће морати да се ослони на сопствене унутрашње снаге. Јачање популистичких покрета и поданички однос појединих чланица према Вашингтону или Москви су изазови са којима би што пре требало да се ухвати у коштац.

Драган Вукотић

-----------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Европска унија је у нокдауну, ударана и левицом и десницом.

• Србији је важно да устане с пода до 29.

• Кумство за кумство, Сириза за паре.

• Марин ле Пен би десну Унију, Ципрас леву, а нама је добра каква било.

• Камерон се мршти на Европску унију, али Ујка Сем држи прут.

• Што се нас тиче, дужни смо као Грчка, растурени као бугарска скупштина, а надрљаћемо као жути.

• До Уније два путића. Али, ми се правимо Енглези и возимо левом страном.

• Неки би да постану чланови Европске уније, а још нису ни чланови библиотеке.

• Несугласице у ЕУ су њихова унутрашња ствар. Као што је Косово наша спољашња ствар.

Драгутин Минић