Грбић: Даћу све да се вратимо у светски врх

Никола Грбић се у хотелу „Метропол палас” у Београду први пут појавио као селектор одбојкашке репрезентације, то јест, као њен први тренер. Дошли су и његови сарадници: Камило Плачи, Неџад Османкач, Саша Јоксимовић, др Љубан Мартиновић, Владимир Николић и Ласло Лукач.

Представљајући Грбића, председник Одбојкашког савеза Србије, Александар Боричић, није хтео да подсећа на његову бриљантну играчку каријеру, јер је она свима добро позната. Обелоданио је само један детаљ који довољно говори о томе колико је од самог почетка Никола Грбић био посвећен нашој репрезентацији:

– У квалификацијама за Европско првенство 1995. требало је да идемо у Струмицу. Николи Грбићу је била повређена рука, другом дизачу Страхињи Козићу нога, па смо остали само с Ратком Павличевићем. Без обзира на повреду, он је дошао у Београд и ушао у аутобус, прихвативши без речи то што у Македонију иду и они који могу да играју и они који не могу. Разумео је цео систем. Од почетка до данас је био наш најактивнији одбојкаш и на терену и ван њега.

О преузимању репрезентације Боричић је рекао:

– Оставио сам да прође неколико месеци да би Никола Грбић био психолошки растерећен. Кад сам отишао у Италију, питао сам га да ли је заинтересован да буде први тренер репрезентације. Одговорио је да јесте. Такав одговор сам и очекивао. Ми истичемо да је наша одбојкашка организација породица и то се и тада потврдило. Кад си члан фамилије, онда си то заувек. Види се да има жељу да као тренер надмаши самог себе као играча. Желимо да будемо олимпијски победници, али то не значи да ће имати притисак. Поновићемо успех из Сиднеја, а да ли ће то бити 2016. или 2020. или 2024 – видећемо.

Грбић је нагласио да је дужност селектора за њега најпре велика обавеза, а потом част. Подсетио је да су од оца Милоша, освајача бронзане медаље на Европском првенству 1975, он и његов брат Владимир, такође један од најбољих одбојкаша света свих времена, научили не само да воле репрезентацију него и да живе за њу.

– И кад сам престао да играм за репрезентацију, био сам близу екипе. Чуо сам се и са селектором Колаковићем, нарочито када је требало да разменимо информације о играчима из Италије. Одувек сам желео да будем на клупи репрезентације, али нисам очекивао да ћу после само седам месеци од како сам постао тренер, добити ту прилику.

О могућностима наше репрезентације њен нови селектор је рекао:

– Циљ нам је да освајамо медаље. Имамо екипу за то. На сваком месту имамо играче који су носиоци игре у својим клубовима. Сигуран сам да ће свако од нас дати најбоље што може. Да ли ће то бити довољно добро да освајамо медаље – видеће се на терену.

И. Ц.