Зањихане гране родослова

САВРЕМЕНА ПРОЗА
Уредник издавачке куће „Фрактура“ Сеид Сердаревић написао је на корицама најновијег Ковачевог романа да је „Град у зрцалу“ магнум опус Мирка Ковача, „крунски бисер његових дијела, роман који је вриједило чекати јер у њему се у цијелости остварује мисао да је наш живот оно чега се сјећамо, а не оно што смо проживјели“.

У шездесет пет глава, на тристо педесет страница, Мирко Ковач је поређао породичну хронику исприповедану у првом лицу, са пажљиво дозираним аутобиографским елементима (уз опаску из једног интервјуа) да ништа тако није било али да је ипак истинито. Приповедач романа, књижевник, исписује онај свој један незавршени рукопис који мора имати сваки писац – „рукопис на којему ће стално радит и исправљати га, јер писање је интима, блудни чин“ – те након двадесет година тога блудничења, открива читаоцу то што се кувало целе две деценије. Приповедач се вратио међу своје – сувише романтично ово звучи када се говори о „Граду у зрцалу“ – у тајанствени завичај који се крије иза слова Л. и попео се на породично стабло.

„У овом часу, док покушавам осјенчати стрица Анђелка, не знам што је с њим и је ли жив, као што не знам тко би ми јавио да је умро, јер сам све обитељске везе погубио, а када завршим ову књигу онда ћу читаво племе заборавити, али дотада се још морам верати по обитељском стаблу и њихати гране с којих ће, док траје ова авантура, падати трули плодови“, пише Мирко Ковач. У том ће родослову пронаћи много занимљивих животних прича, правих драма које судбина исписује својим јунацима, али уз све то и пуно оних „веровали или не“ животних ситуација које ће до суза насмејати читаоца. Читалац ће се сигурно на тим местима зауставити и запитати да ли је све ово савршена игра ироније коју је исписао живот а писац тек препричао, или ипак псеудоаутобиографска бравура писца који јунаке уме да испрофилише тако да постану заводљиви, да се читаоцу увуку под кожу и да му не дају да се од њихових судбина одвоји.

Најзанимљивије је ипак то што Мирко Ковач све то постиже сасвим једноставним приповедањем, директно се каткад обраћајући читаоцу – на први поглед и сасвим једноставним језиком који је ненаметљиво украшен на појединим местима, прошаран понеким локалним архаизмом који ће добро зачинити атмосферу, уз врло, врло вешту композицију романа. Поглавља се прекидају тачно тамо где треба да би се нова очекивала са нестрпљењем. Јунака је пуно и сви се они након краћих пауза поново појављују, али их Ковач ипак увек држи све некако на окупу, као да пажљиво брине о њима, иако их час мрзи, час воли, баш као и свој завичај који је на моменте рај да би онда опет постао пакао. Пишући породичну хронику, Ковач врло храбро и без прећуткивања кроз уста својих јунака износи бритке мисли и оштре ставове о друштвеним догађањима након Другог светског рата, с обзиром да породична хроника обухвата управо овај временски интервал.

Велика је библиографија Мирка Ковача и није нимало чудно што он тако смирено, сигурно и вешто води обимну сторију ка крају. Врло пажљиво тој стварносној причи писац додаје метафоре, остављајући чешће самом читаоцу могућност да негде у месту Л, или пак у породичној кући у Требињу, пронађе некакав симбол или некакав град у огледалу, а потом прелази на животне приче рођака који су сви одреда интересантни: сви срећни и сви несрећни на свој начин. Писац у свом породичном циклусу, у овом фамилијарном циркусу, сасвим храбро, не избегава ни она најосетљивија места, али све те сцене увек остају у равнотежи, увек су мајсторски утишане, спасене од патоса, од сваке баналности.

„Град у зрцалу“ је велик роман, маестрални крешендо свих досадањих проза Мирка Ковача, мајсторски завршетак онога прозног тока у Ковачевом опусу који за тему има детињство у залеђу Дубровника, нека врста пишчевог финалног враћања у завичај, међу породична сећања, уз ненаметљиво преиспитивање поетике која се овде расклапа до најситнијих делова да би се током романа поново склопила, исцрпила сваку своју могућност, исцедила сваку своју метафору до краја и тако дала овај обитељски ноктурно, како свој роман писац дефинише у поднаслову.