Чему скривање јавних функција?

У понедељак 16. марта 2015, Зоран Аврамовић, потписан као „социолог, научни саветник”, објавио је у „Политици” текст „Цензура без доказа” и тако понукао потписника ових редова на полемику, што иначе нерадо чини. Наиме, да се Зоран Аврамовић потписао као „високи дужносник СНС-а, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања”, могуће је да слабашни изазов не би ни заслуживао одговор, а овако...

Некада други човек Министарства просвете у влади Милошевић–Шешељ, којег је на то место именовала Српска радикална странка како би обавила највећу чистку у историји Универзитета у Београду 1998–2000, постао је половином децембра 2013. директор Завода за унапређивање образовања и васпитања. Сменио је овај бивши радикал дотадашњег директора скоро годину дана пре но што је овоме истекао мандат. Очигледно је да садашњи напредњак не жели својом функцијом, добијеном милошћу господара Вучића, ојачати снагу својих аргумената. Напротив, овај „социолог, научни саветник” своју функцију, стечену бескрајном покорношћу господару и ревносним партијским делањем, скромно и мудро прећуткује, јер могуће је да би неко, дакако сасвим неосновано, могао посумњати да текстом у новинама клијент враћа услугу својему патрону.

Директор Аврамовић, уопште скромношћу безобалном својом понукан, скрива од шире јавности чињеницу да је професор на високоцењеном Универзитету Мегатренд, као и професор на Универзитету Источно Сарајево, те професор на Универзитету у Приштини (измештеном у Косовску Митровицу). Вероватно да своје бројне функције и припадајућа примања директор Аврамовић само из скромности не жели поменути, али може бити да има и других разлога да их од очију „злонамерне јавности” прикрије.

Уопште, проблем је ове власти, која је на грбачу народа зајахала почетком 2012, да много грдних работа од јавности жели сакрити, па се отуда може разумети, иако никако не и оправдати, контрола средстава масовног општења. Примерице, директор Аврамовић се не осврће на питања због чега нема јавних расправа на телевизијама с националном фреквенцијом (искључиво се посредством њих обавештава, према истраживањима јавног мњења, три петине грађана Србије) о „Београду на води” и о најављеној продаји „Телекома”.

Уместо тога, он се бави инсинуацијама, мислећи да се ЕУ критикује само стога што има разумевања за Аврамовићевог патрона када овај гуши средства масовног општења, а не и због других далекосежнијих разлога. Уз све то, широј јавности скривени, а стручној, нажалост, добро познати директор Аврамовић сматра како је потписник ових редова био „стални гост” у „Утиску недеље”, па му је стога ваљда криво што је емисија укинута. Тиме се замењују тезе, јер не ради се о аутору овог текста него о интересу јавности да буде ваљано обавештена о ономе што је се животно тиче. Примерице, о „Београду на води” би у „Утиску недеље” за расправу довољно времена имали представници струковних удружења, који тај пројект сматрају бесмисленим и штетним, и директорови страначки пријатељи, који га настоје упркос отпору интелектуалне јавности прогурати. Напослетку, мегатрендлија (човек истрајно прати трендове, па се почетком деведесетих, док још није постао радикал, распитивао код једног колеге како да дође до Соросових новаца) Аврамовић, чини се, сматра да једино онај који има „државне одговорности” зна понешто о контроли средстава масовног општења. Свакако, носиоци „државних одговорности”, као и саветници Блер и Кемпбел, и јесу најбоље упућени у ову контролу, па би и потписник ових редака био срећан да понешто од тога сазна.

Узгред, узбуњивач јавности др Бранко Гардашевић, који већ дуго на различитим основама муку мучи са владавином неправде у Републици Србији (а о чему средства масовног општења, разумљиво, ћуте), још је 21. октобра 2014. поднео пријаву Агенцији за борбу против корупције због злоупотребе положаја и вероватне корупције против директора Завода за унапређивање образовања и васпитања Зорана Аврамовића, али досад није добио повратно обавештење. Наиме, осумњичени је, према наводима из пријаве, прво именовао чланове централне и 37 предметних комисија (чији је задатак био да оцене и одобре програме стручног усавршавања наставника за наредне две године), а тек потом расписао јавни позив (тендер) за њихов избор. Могуће је да и због тога директор Аврамовић не примећује господареву контролу средстава масовног општења у Србији.

*Доцент на Филозофском факултету у Београду