Ламент над неолиберализмом

Недавно је и на српском језику објављена књига „Капитал у 21. веку”, чији је аутор Тома Пикети.Књига је прво објављена (2013) на француском, а потом (2014) и на енглеском језику и одмах је постала прави бестселер, те добила све похвале од најпознатијих савремених економиста, међу којима су и нобеловци Стиглиц, Солоу и Кругман.

Кругман је у „Њујорк тајмсу” објавио колумну под називом „Паника због Пикетија”, у којој пише о ужасу који је многе захватио због чињенице да је Пикети аргументовано разрушио мит о томе како су огромна богатства заслужено стечена. Кругман подсећа да је, историјски гледано, било неколико линија одбране да се озбиљно расправља о проблему огромног богаћења веома уског слоја друштва.

Прво се негирало да долази до све веће концентрације доходака и богатства, па када ови покушаји нису крунисани успехом тврди се како је то оправдано – повећани дохоци на врху социјалне пирамиде су заслужена награда за оне који су предузимљиви и зато их треба називати ствараоцима радних места. С друге стране, ако је неко сиромашан, то је зато што се није довољно трудио.

У немогућности да Пикетија аргументовано оповргну опоненти иду на његову идеолошку дисквалификацију називајући га (нео)марксистом. Кругман пише да то не треба да чуди, јер неолиберали оптужују запристрастностцрвенојидеологији све онекојидоводе у питањебило којиаспектдогме о слободном тржишту.

Неолиберализам је идеологија која се реализује у интересу богатих и моћних. Они имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ уз помоћ које обликују политички, медијски и (квази)научни простор. Једна од неолибералних догми каже да снижавање пореза и одустајање од прогресивног опорезивања, те пружање пореских повластица за богате инвеститоре мотивише привреду и грађане да више раде, што подстиче раст економије и доводи до убирања веће масе пореза, те на крају одговара свим грађанима (боље школство, здравство, безбедност и слично). Стварност показује супротно – не долази до убрзања раста економије, те се убире мања маса пореза, па уместо бољег имамо све горе државне службе.

Богати се ограђују од остатка друштва – они живе у елитним деловима градова које уместо обичне полиције обезбеђују приватни чувари и телохранитељи. Уместо јавних паркова, базена и других спортских објеката, имају сопствене или посећују луксузне приватне клубове. Децу не шаљу у државне, него у приватне елитне школе и на универзитете. Не лече се у државним болницама, него у приватним клиникама. Не путују јавним транспортом у пренатрпаним аутобусима и метроима итд. Једном речју, бити богат значи имати довољно новца да се не мешаш са онима који то нису.

Милијардер Ворен Бафет (2008. најбогатији човек света – имовина 62 милијарде долара) у,,Њујорк тајмсу”је обелоданио како је у 2010. години платио порез по стопи која је двоструко нижа од стопе по којој су порез плаћали његови запослени (он 17,4 одсто, а запослени 33–44 одсто на пореску основицу). У наведеној колумни Бафет пише да његов шездесетогодишњи рад са инвеститорима оповргава и тврдње да ниски порези за богате подстичу активније инвестирање и отварање нових радних места.

Од осамдесетих година прошлог века, када наступа време доминације неолиберализма, пореске стопе за најраспрострањеније дохотке грађана у САД су значајно снижене (са 70 одсто на мање од 40 процената), а скала прогресивног опорезивања знатно је ублажена. Поред тога, најбогатијим слојевима законски је дозвољено да своје дохотке искажу као профит на уложени капитал (капитална добит, дивиденда), а не као обичан доходак (зараду), и тако плаћају порез од само 15 одсто.

У исто време, просечна стопа раста америчке привреде није бележила раст, него обратно. Од педесетих до осамдесетих година тај раст износио је просечно годишње 3,7 процената, а од почетка осамдесетих до сада мање од три одсто. Тако се у пракси неолиберализампоказао не само као социјално неодговоран и морално неосетљив, него и као економски неефикасан.

Професор универзитета