Књижевност и историја

Љубиша Јеремић припада старијој генерацији српских критичара и уз свој педагошки рад на Катедри за светску књижевност у Београду развијао је и тумачење српске прозе 19. и 20. века у наратолошком и компаративном контексту. „О српским писцима. Критике и огледи” је књига критичких радова у којој је Јеремић сабрао своје студије о српским прозним писцима у синхронијском и дијахронијском контексту.

У врло строго дефинисаном аналитичком приступу ослоњеном на теоријске ставове руских и енглеских теоретичара, од М. Бахтина, руских формалиста до Е. Штајгера, В. Кајзера, Р. Барта и Ц. Тодорова, Јеремић је шездесетих година објављивао критичке текстове, али се најубедљивије огласио књигом „Проза новог стила” (1976). Ова књига критика је представљала тумачење стилских и приповедачких особина Јеремићевих савременика-писаца „стварносне прозе”. Термином „проза новог стила” биће именована цела генерација писаца, а њен најпознатији представник је Драгослав Михаиловић.

Критички опус Љубише Јеремића је, дакле, био условљен актуелним теоријским и методолошким ставовима наратолошких теорија, а предмет његових изучавања су била одабрана дела и аутори чија дела захтевају литерарну, али и ширу друштвену, историјску, па чак и политичку анализу. Зато су Јеремићеви писци и дела условљени хуком историје, бритким ударима политичких турбуленција и социопсихолошких последица. Међу тим одабраним писцима су најзначајнији Д. Михаиловић, В. Стевановић, М. Јосић Вишњић, С. Селенић, Р. Братић, М. Поповић и Ј. Радуловић. Судбине јунака Ћосићевих, Пекићевих и Михаиловићевих романа обликоване историјом, актуелном политиком или социјалним миљеом први пут су изузетно протумачене у Јеремићевим критичким радовима.

Посебну пажњу у тумачењима прозе новог стила Јеремић је посветио анализама стилистичко-језичких особина прозних дела наведених аутора. У новој књизи огледа „О српским писцима” нашле су се и студије о писцима прозе новог стила, али и анализе романа Јакова Игњатовића, трагичности у Андрићевим приповеткама, фантастика у Настасијевићевим приповеткама, жанровска поливалентност „Хиперборејаца” Милоша Црњанског, однос историје и утопије у делима Добрице Ћосића, значај приповедачких иновативности прозе Миодрага Булатовића, семантизација форме у прози Боре Ћосића и анализа облика ауторског коментара Борислава Пекића.

У књигу огледа и критика „О српским писцима” сабрани су поједини радови из ранијих Јеремићевих књига: Проза новог стила (1976), „Глас из времена” (1993) и „Трагички видови старијег српског романа” (1987) и 11 нових студија писаних крајем деведесетих и у последњој деценији овог века. У готово свим критичким текстовима Јеремић анализира одабране литерарне проблеме као што су типови нарације, приповедача, тачке гледишта, али се увек поједино дело сагледава у контексту опуса аутора, епохе националне књижевности и у компаративном, европском моделу. Како и сам аутор каже: „Требало би, учинило ми се, и оне старе, и нове српске књиге читати колико у широком европском контексту, толико и по њиховим аутохтоним правилима, и независно од преовлађујућих уверења књижевне историје.”

Самеравајући европске токове, теоријске „демоне” и аутентичност писаца српске прозе, Љубиша Јеремић је успео да прикаже праву меру естетичких вредности одабраних дела или чак целовитих опуса.