Партизанска епопеја

Публика од ангажованих рокера није очекивала пуке песмице о љубави и цвећу, већ јасан политички став према друштву у којем стварају, којем се обраћају. Неки ствараоци су на такве захтеве одговарали директно, попут припадника протестне струје у рокенролу коју су предводили Боб Дилан, Џоан Баез, Донован, Бери Мегвајер…, док су други то чинили суптилније, указујући на дилеме садашњице кроз двосмислене стихове или пошалице, као на пример „Битлси”.

Један од оних који су стекли светску славу суптилно сроченим стиховима и изузетно компонованом и изведеном музиком свакако је незаобилазни Леонард Коен. Свој допринос антиратном расположењу већине младог света, којем је свакодневно над главама висио Дамоклов мач, могућности да се – вољом сопствених политичких представника – преко ноћи затекну на неком од светских ратишта, најдиректније је опевао у композицији „Партизан” или „Одметник”, зависно како ко тумачи овакав поступак појединца одлучног да сам кроји сопствену стварност и живот.

Коен се у овом случају у песништву окренуо Француској и тамошњим борцима против нацистичких завојевача који су прегазили њихову земљу 1940. Песник, у ствари, дочарава ратну епопеју једног неименованог француског борца против окупатора. У том одавању почасти покрету отпора, Коен је текст целе композиције написао и на француском језику и само га уклопио у заједничку целину. Данас је просто немогуће замислити како би цела песма звучала и какав би ефекат имала да је отпевана само на енглеском.

„Мењао сам име тако често”, наводи песник улазећи у душевно стање борца, и додаје: „Остао сам без жене и деце, али зато имам много другара. Неки од њих су са мном.”

Француски покрет отпора ушао је у историју као један од најважнијих. Не само због тога што се трудио да сопственим земљацима врати слободу, већ и стога што је знатно олакшавао ратне напоре антихитлеровске коалиције. То се најбоље осетило 1944, када су се савезници искрцавали у Нормандији. Такође, овај покрет красило је и истинско јунаштво како бораца тако и оних који су им помагали. Управо стога Коен убацује строфу: „Једна старица понудила нам је склониште, сакрила нас је на свом тавану. А онда су дошли војници (непријатељски). Умрла је а да реч није рекла.”

Леонард Коен (рођен 1934. у Канади) спада у врсту песника сличну руским бардовима, који у основи причају животне приче, док им музика служи само као подлога која слушаоца на суптилан начин уводи у дубље значење ауторове поруке. Од тренутка када се појавио на сцени (1956) био је окренут ауторској песми користећи форме фолк-рока, фолка или једноставно – нарације.

Како је навео критичар Брус Едер: „Коен је једна од најфасцинантнијих и најинтригантнијих личности касних шездесетих.” Испред њега, када је реч о утицају на публику и музику уопште, стоје само Боб Дилан и (можда) Пол Сајмон. На себе привлачи пажњу не само критичара већ и младих музичара, јаче од било којег уметника, од шездесетих година прошлог века па до дана данашњег.

Чињеница да се наша цивилизација, упркос изванредним технолошким открићима политички споро мења, а у појединим фазама чак и деградира, обезбеђује да Леонард Коен буде глас савести и у 21. веку. И то не глас који полако, због година, губи дах, већ онај који звучи све громкије и са све више опомињућих стихова.

И то је једна од најкарактеристичнијих заоставштина рок стваралаштва. Ни Боб Дилан, ни Џоан Баез, ни Коен, ни сви други песници који су се публици обраћали са жељом да јој укажу на страхоте садашњице и погибељну будућност, нису престали да буду актуелни. Њихови концерти и даље су прави скупови људи који мисле другачије од њихових политичких представника. Било то на западу или истоку.

----------------------------------

Партизан

Када су нагрнули преко границе

Дојављено ми је да ће ме ухапсити

То никако нисам могао да дозволим

Узео сам оружје и – нестао

Мењао сам име тако често

Остао без жене и деце

Али зато имам много другара

Неки од њих су са мном

Једна старица понудила нам је склониште

Сакрила нас је на свом тавану

А онда су дошли војници

Умрла је а да реч није рекла

Још јутрос нас је било тројица

А до вечери остао сам једини

Али морам да наставим даље

Границе су мој затвор

О, како само ветар дува

Дува међу гробовима

Слобода ће ускоро сванути

А тада ћемо изаћи из наших сенки