Од шамара до психичке тортуре

"Када смо почели да се забављамо, Милан је био најдивније биће, нежан, подржавао ме и био уз мене у сваком тренутку... Али све се променило када сам му саопштила да чекам бебу. Побацао је све са стола, питао ме је да ли је дете његово и после тога ми предложио да абортирам. Када сам одбила, опалио ми је први шамар и oпсовао... Тако је почело",  сећа се  М. П. из Пожаревца, која свог четворогодишњег сина подиже сама.
Има много оваквих случајева у Србији, али све је више могућности да се жене некоме обрате за савет и помоћ. Између осталих, то су и психолог Лукреција Врањешевић, из Аутономног женског центра, као и терапеути Немања Ћириловић и Катарина Маленчић, из саветовалишта "Mastermind". Тек од 2005. године у Србији је правоснажан нови Закон о породици тако да се насиље дефинише као друштвени, а не лични проблем.

"Могуће је да озбиљна партнерска веза не подразумева брак и породицу и да мушкарац није спреман за то. Мушкарци често не осећају одговорност за трудноћу своје партнерке и решење налазе у бекству из везе" – каже Лукреција Врањешевић.

Према подацима Аутономног женског центра за борбу против насиља, годишње се јави око 1500 жена. "Током праксе сусрећемо се са нервозним особама које као главни разлог свог неусклађеног психичког стања наводе ’проблем код куће’. Психоанализа рашчлањује ову појаву на неслагање са партнером, незадовољство избором друге половине, разочарење, психичку тортуру, а у неким случајевима и физичко злостављање", говори Немања Ћириловић.

 "У већини испитиваних случајева, злостављање се испољава на почетку брака – 45 одсто  или после рођења првог детета – 16 одсто. У току трудноће било је тучено 60 одсто жена,  што је довело до  опасности од губитка бебе у 22 одсто и губитку бебе у 13 одсто случајева", каже Катарина Маленчић.

Злостављане жене су беспомоћне и губе контролу над сопственим животом. Често постају асоцијалне, незаинтересоване и огорчене, како на живот тако и на мушкарце. Насиље трпе  "материјално зависне"  али и "добро ситуиране" жене у сталном радном односу. Дешава се да жена налази оправдање и да се труди да разуме насилника. Оправдање свакако не постоји, и код првих назнака насиља жена би требало да се обрати надлежним службама.

"Оно што знамо из искуства у раду са женама које трпе насиље јесте да је наговештаја насиља било и у самом почетку везе. Тако је било неко блаже ударање, шамар, повлачење за косу, пар псовки, увреда, да би после тога уследило извињење. Сваки насилнички чин знак је упозорења за жену да ће насиља бити још" – опомиње психолог Врањешевић.

"Имамо насилника који своје незадовољство искаљује песницама или речима, осећајући при том краткотрајно ментално задовољство и оправдање фрустрације која га тера да настави даље и јаче. Клиничка психологија је објаснила да физичко насиље не може изазвати толико дубоке психолошке промене, колико то може бити у случају психичког злостављања. Акценат може да се стави на индивидуалну патологију мушкараца. Има мишљења да насилници пате од слабе контроле импулса, неразвијеног ега и фрустрација у детињству", каже Немања Ћириловић.

 – Када се жена оснажи и научи да воси рачуна о себи, то њено ново понашање мора да прихвати и подржи околина. То је услов да се нови образац понашања одржи и учврсти у даљем току живота – истиче Лукреција Врањешевић.

-----------------------------------------------------------

Где потражити помоћ

Угрожене жене, жртве породичног насиља, могу да се обрате Центру за социјални рад, станици милиције, дому здравља и неким од женских група које се баве овим проблемима. Према подацима саветовалишта "Mastermind", највећи број жена не користи средства за смирење, док њих 5,6 одсто користи алкохол, 0,8 одсто дрогу, а 36,4 одсто лекове да би лакше поднеле последице злостављања.