Муке самохраних родитеља

Четири несавесне мајке „стрпала” сам у затвор, јер нису плаћале алиментацију за децу. Удружење самохраних родитеља бори се за сваког члана, али пре свега за правду. Нису важни пол и друштвене предрасуде, већ срећа и бољи живот сваког детета – самоуверено и одлучно говори Вера Тотић, жена која је од оснивања 2000. године председница Удружења самохраних родитеља.

Откад је основана, ова социјално-хуманитарна организација „пресипа из шупљег у празно” да би макар и делимично помогла сваком од 750 чланова. Према речима Тотићеве помоћ је неопходна, јер је 70 одсто људи из удружења „тешка социјала”.

Који су најчешћи проблеми самохраних родитеља?

– Њихове највеће невоље, на основу искуства које имамо у удружењу, јесу нерешено стамбено питање, незапосленост и непримање алиментације. Скоро три четвртине наших чланова нема ни за хлеб, а камоли за чланарину од 200 динара месечно. Новца за ненаменске трошкове у удружењу немамо. Некако се „крпимо” и плаћамо рачуне за телефон, струју...

Како, онда, помажете члановима?

– Највише воље и снаге улажемо у борбу за добијање алиментације. То је заправо бесплатна правна помоћ, писање тужби и заступање на суду да би родитељи алиментацију заиста добијали. Крајњи циљ је бољи живот детета и, можда баш због тога, до сада смо увек успевали да издејствујемо алиментацију. Такође, за децу чланова организујемо излете и летовања од новца који за то добијамо од надлежних.

Колико родитеља плаћа алиментацију без присиле суда и колике су то заправо своте?

– Око 90 одсто родитеља не жели и на сваки начин покушава да избегне да плаћа алиментацију. Она може да износи од 15 до 50 одсто укупних примања родитеља код којег није дете, умањених за ПИО доприносе и порез. Док малишан, односно малишани не пођу у школу, најчешће се даје 15 одсто примања, касније се тај износ повећава. Алиментација, по закону, не може бити мања од половине суме коју добијају хранитељске породице.

Центри за социјални рад имају важну улогу приликом развода и додељивања старатељства, каква је ваша међусобна сарадња?

– Зависи, како са којим центром. На пример, центар за социјални рад не интересује да ли се алиментација заиста исплаћује или не. Понекад се понашају и по инерцији, робују предрасудама приликом одлуке о додељивању старатељства. Рецимо, центар из Врбаса доделио је старатељство мајци против које је пре доношења такве одлуке донесена пресуда за насиље у породици над свекрвом. Такође, у том тренутку у току су била два кривична поступка против ње, поново за насиље у породици. Због те одлуке центра за социјални рад два детета су дошла у ситуацију да, од мајке која их је тукла, побегну код оца који се Удружењу самохраних родитеља обратио за помоћ.