Достојанство, како то крхко звучи

Предајем физику и хемију у школи у којој су деца штрајковала и која је због тога доспела у саму жижу јавности. Годинама уназад наши ученици освајају прва места на републичким такмичењима у свим образовним профилимау сва четири наша подручја рада, што медијима никад није било интересантно, али се зато камере ових дана налазе у зборници, у ходницима, испред школе… Нијевише вест да су наставници у штрајку, ни да су наставници са својим ученицима, „помоћу штапа и канапа” постигли неки успех, али је зато ударна вест када ученици изађу из школе противећи се хаосу који је настао после наредбе министра просвете да се обавезно звони на 45 минута, а (непослушни) наставници казне додатним умањењем плате.

Дошло је време да деца којима је место у клупама, а не у политичким или социјалним превирањима, нама држе лекцију. Кажу, лекција је о јединству: „Договорите се хоћете ли пола сата или 45 минута, нама је свеједно, али морате бити сложни!” Ипак, ово није била само лекција нама који радимо са том децом него и онима који месецима игноришу масу незадовољних просветних радника и својим изјавама, али и нечињењем, подгревају незадовољство.

Људи запослени у просвети слабо су плаћени, понижени,заплашени, а сада постају и апатични. Пристајемо на мало новца, на нелогичне промене у наставним плановима и програмима, на коришћење често безвредних уџбеника… Плаћамо из свог џепа поједина бесмислена стручна усавршавања, само да бисмо добили обавезан број бодова за лиценцу. Користимо уџбенике у којима је и у деветом издању много погрешних наслова, учествујемо у фарси званој завршни испит у основној школи, пристајемо на то да се у 21. веку као основно наставно средство, а често и једино, користи креда из донација која је неупотребљива за писање по дотрајалој табли. Пишемо дописе које од нас траже, а никада не добијамо повратну информацију. Бринемо се да ли ће сутра радити школа зато што општина није платила струју, телефон или грејање...

Просветни радници су се школовали на државним факултетима. Наравно да и међу нама има вредних и мање вредних. Разлози су многи: различити критеријуми за запошљавање, мале плате да би задржале неке способне и вредне људе, недовољна мотивисаност...Ако оваква ситуација потраје, стање се може само погоршати. Јавност манипулише фразама: „Нема ни за друге”, „Докле деца да испаштају”, „Колико мало радите, добро сте плаћени”, „Имате велики распуст”...

Просветни радници имају четрдесеточасовну радну недељу. Оно што свако од нас ради није само непосредан рад са децом, ту су осим основних часова и допунска и додатна настава, секције, рад у тимовима, рад на инклузивном образовању, писање разних планова, рад у стручним и одељењским већима, рад у органима школе, припреме за такмичења, припремање часова, припремање и прегледање контролних задатака, обавезе разредних старешина, сарадња са родитељима, стручно усавршавање, дежурства... За годишњи одмор имамо законом тачно одређен број дана као и сви запослени у јавним службама, ни мање ни више, али га не можемо користити када хоћемо (за разлику од других делатности), већ када морамо.

Овај штрајк просветних радника, као и сви претходни, осуђен је на пропаст. Власт ради на томе да га уништи: прави и дели синдикате, уцењује, смањује плате, прети отпуштањем... Велики проблем је и осуда јавности, а најважнији разлог је изостанак јединства међу просветним радницима. На то су нам указали чак и наши ђаци.

У тешким временима озбиљна друштва улагала су новац у образовање и културу. На тај начин борили су се против опасности које прате кризна времена.

Овим штрајком просветних радника деци се, примером, предаје можда најважнија животна лекција о борби за грађанска права, истрајност, солидарност. Учимо их чувању личног достојанства, достојанства професије и значају и вредности образовања! Онај ко руши наше достојанство чини неправду према сопственој деци, њиховој будућности и будућности целог друштва.

Техничка школа „Радоје Љубичић”, Ужице