Имамо ли стерео политичаре

,,Политика’’ је 17. децембра 2007. године објавила текст ,,Позив на узбуну. Да ли сте чули (за) Стереораму?”, композитора Ђура Живковића. У наведеном тексту овај уметник реагује на чињеницу да се ,,Стереорама” (радио програм који емитује уметничку музику из Србије и света) од октобра 2006. више не може чути у Београду. Коментаришући значај културе композитор Живковић напомиње да Италију и Русију знамо више по Вивалдију, Микеланђелу, Да Винчију, Чајковском, Достојевском и Толстоју него по њиховом лепом мору или непрегледним просторима и наглашава да спасавање музике значи ,,управо спасење самог себе”. Будући да Живковић помиње Шведску, у којој се ,,Стереорама” може слушати (,,додуше преко Интернета”), мислим да се моја реакција, као становника једне друге западноевропске земље, може логично надовезати на наведени текст.

Ја сам српски композитор који већ скоро тридесет година живи у Француској. Добро познавање уметничке средине ове земље, као и неких других земаља Западне Европе, дозвољава ми да упоредим српску културну стварност са одговарајућом ситуацијом у наведеним земљама.

Последњих година у Србији су се појавили многобројни феномени чија се вулгарност, примитивност и агресивност тешко може поистоветити са земљама које ми сматрамо цивилизованим. Нажалост, морамо се помирити са поражавајућом чињеницом: највећи број тих глупости (од којих су неке погубне) нам долазе управо са запада, из Западне Европе и Америке. Наравно, одмах се намеће питање – како је могуће да друштво које сматрамо високоцивилизованим (које уосталом и само себе сматра таквим!) може да ствара и шири толико ружноће, вулгарности, неукуса и насиља?

Одговор је у типу демократије коју гаји Запад. Демократија, по дефиницији, ником ништа не може да наметне, а најмање културу и лепоту. Западноевропски тип демократије је нека врста ,,пријавног одељења”, чији је задатак само да региструје и прихвати оно што му се нуди. Уз то, свако има слободу да рекламира свој производ и да прави његову промоцију, било да се ради о потрошачкој, било културној или некој другој ,,роби”.Таленат за промоцију је често обратно пропорционалан уметничким и интелектуалним способностима: најгрлатији у рекламирању своје робе су углавном они који имају најмање талента и најмање интелигенције. Тако је Запад преплављен оним што су наше старе занатлије звале ,,бофлук”, лоша и неквалитетна роба.

А да ли се, и како, то западноевропско друштво бори против ружноће, вулгарности, насиља?

Један православни теолог је рекао да најбољи начин борбе против зла није његово уништавање (јер то лако може да постане пут ка диктатури и злочину...); најбољи начин борбе против зла је изградња добра. Што више места буде заузело добро, то ће мање места остати злу. Пресађено на културно подручје, ова максима значи организовање квалитетних изложби, концерата и представа, издавање добрих књига, емитовање добрих емисија...

Град Париз, например, има недељно више од 100 концерата уметничке музике, има 97 музеја и око 300 изложби; 152 позоришта постављају око 350 представа недељно, а преко 100 биоскопских сала ставља на свој програм хиљаде филмских представа! Колега Живковић спомиње ,,самопрозване композиторе–композиторке”. У гомили квалитетне и разноврсне исхране, париски културни желудац може да свари све.

Вратимо се нашој теми – радио-таласима. Француска има две радио-станице које емитују уметничку музику 24 сата дневно! Та два радија, ,,France Musiques” и ,,Radio Classique”, можете чути по целој Француској! Постоји и радио станица ,,France Culture”, која такође емитује програм 24 сата дневно и који такође можете чути у целој Француској! А да не говоримо о бројним локалним радио-станицама које, у склопу својих програма, емитују свакодневно неколико сати културног и уметничког програма...

Политичко робовање и политичка зависност једног народа почиње његовом културном подређеношћу: прво заборављамо своје писмо, па свој језик, своју културну баштину ... док не заборавимо ко смо. То је почетак ропства!

Запазио сам да српски политичари без престанка наводе улазак Србије у Европску унију као један од најсветлијих циљева које треба остварити следећих година. Овај евентуални улазак српски народ већ сада плаћа скупо, а самом уласку се нада као озебао сунцу. Овде није место за излагање мог мишљења о ЕУ и о уласку Србије у Унију, али ваља размотрити питање српске културне политике. Задатак државе је да направи равнотежу између квалитета и неквалитета. Приватне установе нису алтруисти, оне рекламирају своју робу, чак и када је ,,бофлук’’ (а можда баш управо и највише у том случају). Задатак државе и политичара је да отварају музеје, позоришта, концертне дворане... или да их макар не затварају! Да макар не спречавају једну културну радио-станицу да емитује свој програм. Наши политичари, ако баш тако силовито желе да уђемо у Европску унију, треба да имају шта да покажу истој. Србија не треба да постане канта за ђубре, јер је такву нико неће хтети у своје друштво. (Осим ако не жели да баца у њу своје смеће? Али у том случају нисам сигуран да ће српски народ пристати де буде нечија канта за ђубре!)

Кад већ новопечени српски демократи не могу да спрече да један звучник просипа обилате количине неукуса, нека макар укључе и онај други, културнији звучник, и дозволе му да се равноправно супротстави. Имамо ли ми стерео-политичаре?

Александар Дамњановић,
композитор, Париз