Орвеловско уздизање плата

Гледано из данашње перспективе, испада да је најистинитији део „1984” уједно и суштина Орвеловог дистопијског друштва. Реч је о „новоговору” којим тоталитарна власт манипулише грађанима учећи их, између осталог, да је рат мир а мир рат. Унутар таквог друштва, што би казао Илија Чворовић у „Балканском шпијуну”, све је супротно од онога како на први поглед изгледа – па тако и говор власти.

На несрећу, управо живимо у таквој једној глобалној псеудодемократској стварности, у којој новоговор заузима централно место. Наиме, често чујемо како брутални, милитаристички удари на неку земљу представљају интервенцију, а не војни напад. Да је споразумни прекид рада све друго само не отказ. Или да је експлоатација исто што и радни однос. Ипак, новоговор у Србији не постоји од јуче, будући да су га овдашњи политичари одвајкада радо упражњавали. Сетимо се економског програма стабилизације, а заправо дестабилизације, брзих, то јест спорих пруга Србије, или новоговоранција о приватизацији, а не о пљачки државне имовине… Само што је новоговор у Србији полагано и постепено еволуирао – од примитивних облика из времена Карађорђа и Милоша, преко полунаивних форми из Титовог и Милошевићевог периода, па све до потпуно развијених модела у време Тадића и Вучића.

Присетимо се у том смислу неких типичних примера орвелијанског новоговора гарнираног класичним заменама теза, попут живота на социјалном дну који се назива бољим животом; партијског запошљавања које се изједначава са борбом против корупције, или пак криминалаца који се унапређују у контроверзне бизнисмене.

Најсвежији хит из владине новоговорне кухиње тиче се повећања пензија и плата. Наоко, све је ту супер. Због уштеда у буџету, премијер ће, како рече, замолити људе из ММФ-а да малко олабаве економскоколонијални аранжман са Србијом и дозволе повећање месечних цркавица радницима и пензионерима. Чак је и увек тврди министар Вујовић омекшао када је реч о том питању. Ипак, ако мало боље загребемо по површини, тек да не бисмо остали површни, наићи ћемо на најмање два орвелијанска детаља.

Први се тиче ситуације у којој „велики ММФ брат” диктира правила игре извршној власти једне, хм, суверене земље. На страну ем-ем-ефовско свевидеће око које нас будно проматра из некаквог удаљеног и скривеног центра глобалне моћи, али овде су кључна два типично орвелијанска новоговорна термина које је влада Србије послушно прихватила, а који брутално маскирају реално стање. Реч је о „фискалној консолидацији” и „рационализацији”. Први термин забашурује смањење плата и пензија, док се иза другог крије отпуштање радника. Невоља је у томе што се неправичном „фискалном консолидацијом” крши први члан Устава Републике Србије, пошто се поткопава принцип социјалне правде, на којем, по Уставу, почива ова земља. Но, будући да је то учињено уз „несебичну” помоћ ММФ-а, прекршен је и други члан Устава РС, који се тиче принципа суверености, будући да влада, према Уставу, рачуне треба да полаже искључиво народу, у чијим се рукама, такође према Уставу, налази власт – па тек онда евентуално међународним институцијама.

Други орвелијански детаљ у причи о подизању плата и пензија јесте сам термин „повећање”. Јер ако запосленом прво срежете плату за 10 одсто, а онда је „повећате” за исто толико процената, онда ту не може бити говора о повећању, већ само о повратку на старо. Са демагошке стране, све је како треба, будући да смањење па повећање месечних примања одлично кореспондира са психологијом гомиле, која одушевљено кличе „повећању”, занемарујући при том чињеницу да се ради о повратку на „позитивну нулу”. Али манипулација и јесте суштина орвелијанског новоговора преплављеног терминима који шминкају стварност. Тако не би било чудно ни када би се влада на концу подичила повећањем плата и пензија за читавих пет одсто, пошто их је претходно смањила за целих 10. Што би Владимир Иљич Уљанов рекао: „Два корака назад, један корак напред.”

Социолог