Исповест наивне новинарке

У новинарски део приче о трагедији са седам жртава ушла сам, што би се рекло, ни крива ни дужна. Седмог дана од несреће, уредник ми је поверио причу о хеликоптеру јер су сви остали били заузети. Додуше, можда ће неко од теоретичара завере у вези са удесом војног хеликоптера 13. марта ускоро тврдити – да сам намерно изабрана баш ја.

Сада, четири недеље после тог „црног” петка, озбиљно бринем за своје здравље: не због умора услед напорног посла, већ због све јачег страха да са мојим менталним способностима и расуђивањем нешто није у реду. Јер, на основу обиља информација, разговора, изјава саговорника – политичара и стручњака, пилота летача, колега новинара, и даље не успевам да видим заверу која се провлачи друштвеним мрежама и неким медијима, и коју као да виде сви осим мене.

– Зар ти и даље није јасно да је хеликоптер пао зато што су два министра хтела да се сликају? Са собом су повели и своју новинарску свиту на аеродром... Видевши да сам потпуно застранила, пријатељи, рођаци, колеге покушавају на овај начин да ми отворе очи.

А ја ту њихову истину и даље не видим. Хеликоптер и санитетска возила прво су упућени на ВМА. Нико није морао да „тера пилоте да иду на другу дестинацију због политичара”. И нису два министра била на аеродрому, него један. Осим ако неко није фалсификовао податке са оне камере на ауто-путу 13. марта увече, које је министар одбране показао на РТС-у. Додуше, по теоретичарима завере и та телевизија је некако сумњива. А можда је камера била стара као хеликоптер па зато није радила добро?

„Стручњацима за завере”, одједном, више није интересантан министар одбране. Усредсређују се на оног другог, министра здравља, који заиста јесте дошао на аеродром и „новинарску свиту коју је водио са собом”.

Покушавам „неверне Томе” да разуверим оним што је до сада утврђено, без икакве жеље да браним политичаре: они треба да раде свој посао и да одговарају за своје грешке. Кажем да министар и уредници „прозваних” телевизија тврде да новинари нису били тамо. „Лажу, били су”, неумољиви су они који апсолутно све знају о догађајима 13. марта увече.

Као да ми ђаво не да мира, настојим да их разуверим већ утврђеним чињеницама.

– Па да су били тамо ти фантомски новинари, зар не би били најављени у транскриптима, баш као што се у њима помињу два санитета и возило министра здравља, за које се тражи обезбеђивање пролаза? – питам.

– Па нису били на писти са министром. Чекали су на другом месту – одговарају, већ помало изнервирани мојом глупошћу.

– Где?

Размењују погледе као да кажу „како је наивна”: „Били су испред улаза на аеродром”, коначно одлучују да ме „просветле”.

– Значи, седам новинара је чекало скривено у жбуњу да слети хеликоптер. План им је био да искоче из заседе и сликају оног истог министра који их је довео са собом, како држи бебу у наручју? – покушавам да реконструишем догађаје на основу размишљања ових теоретичара завере.

И док се ја питам ко је од нас нормалан, схватам да је ситуација одједном постала драматично озбиљна – сви погледи упрти су у мене:

– Како знаш да их је било седам? – један од њих изговара фатално питање.

– Па, изјавио је један новинар на једној телевизији пре неколико дана. Било је и на друштвеним мрежама – одговарам чудећи се како је њима „који знају све” промакао овај детаљ.

Као по команди одлазе да прошире вест: „било их је седам”, наравно без икакве жеље да можда провере изнету информацију.

– Једна из те новинарске свите је и новинарка јавног сервиса – стиже ускоро до мене нова „сто одсто истинита” вест.

Сазнајем и која, познајем је. Одлучујем напречац, узимам мобилни и зовем је. Да макар мени, крајње приватно, призна ту четири недеље скривану тајну.

– Кунем ти се нисам била на аеродрому те вечери, чула сам и ја за те приче ... – очајним гласом говори новинарка.

Помишљам у тренутку – ко зна колико је пре мене звало ову колегиницу покушавајући да јој изнуде признање.

Подаци које сам сама прикупила и оно што ми сервирају стручњаци за завере, роје се у мојој глави. Покушавам да пратим след догађаја по њиховој истини.

Значи, седам новинара на аеродрому чека да слика министра. Он је, колико се зна, на писти био до два часа ујутру, када се пронела вест да је нађена олупина хеликоптера. Новинари су све време са њим али се не виде, и имају само један задатак „да сликају министра”.

Замишљам метеж који настаје код Сурчина када је изгубљен контакт са летелицом: аутомобиле са завијајућим сиренама, војне „теренце” гомилу људи који трагају за својим колегама, пријатељима... А седам новинара и даље чека. И ниједном од њих ништа није чудно? Ниједан не позива редакцију да јави о нестанку летелице? Одлазе кући у два часа ујутру необављеног задатака и никога не обавештавају о трагедији?

Вест о катастрофи немачког „ербаса 320” обишла је свет непосредно пошто је летелица са 150 душа ударила у један од врхова Алпа, иако ниједан од новинара није био ни километрима од места несреће. О трагедији у којој су угашени животи тек рођене бебе и њених шест спасилаца српски новинари не извештавају, иако су практично на месту удеса, јер им то није задатак? Заиста, иако често мислим да су новинари заборавили на професионалност, не могу да поверујем у тако нешто.

Размишљам – где сам ја била те вечери 13. марта? Око 10 увече шетала сам пса. Запамтила сам то вече, вероватно због трагедије: на улици нигде никога, а новобеоградске блокове притисла јака, ситна киша. Облаци магле, готово до земље. Време – катастрофа. Где сам касније била, не знам. Као да је неко избрисао овај део мог памћења. Просто се плашим и да помислим: да нисам и ја којим случајем била на аеродрому?

Новинар „Политике”