Суморна транзициона драма

Од нашег специјалног извештача

Берлин – После освајања „Златног медведа” за кратки филм „(А)торзија” (2003), наступа у програму Форум са омнибус филмом „Изгубљено-нађено” (2005), наш млади аутор Стефан Арсенијевић на Берлински фестивал стиже трећи пут и то као сценариста и редитељ филма „Љубав и други злочини”, који је синоћ имао светску премијеру у угледном програму „Панорама специјал” (у конкуренцији за најбољи целовечерњи дебитантски филм).

У филму који је копродукција између Србије, Немачке, Аустрије и Словеније, главне улоге тумаче: Аница Добра, Вук Костић, Феђа Стојановић и Милена Дравић.

Помало неочекивано, али сасвим легитимно, Арсенијевић се сада определио за суморну транзициону драму са снажним елементима љубавне приче, чија је радња смештена међу хладне и ишаране новобеоградске бетонске зидове, с јунацима који су промашили сопствене животе, над којима лебди питање отићи или остати, куда и на који начин...

Зашто овако мрачан филм?

Хм, филм балансира између нечег што је веома суморна транзициона свакодневица и нечег што је љубавна прича која ипак даје неку наду. Уз то, постоји и низ комичних ситуација у филму које чине баланс, али чињеница је да се, за разлику од претходних кратких филмова, овог пута нисам заклањао иза хумора.

А управо се то од Вас очекивало, да тешку драму гледаоцу предочите уз хуморан отклон?

Па, далеко је од тога да у филму нема смешних момената...

Ваши јунаци су смешни у својој трагичности.

У ствари јесу, али јесте и чудно што се нисам заклањао иза духовитих елемената, можда и зато што је овај филм заиста изашао из стомака. Први пут радим целовечерњи филм и онда су и цела прича и свих наших последњих 15 година које смо прошли испливали из мене. И када сам хтео да понешто буде духовито, како су ствари током рада на филму одмицале, некако се није дало. Просто сам следио свој унутрашњи инстинкт и негде сам се, у ствари, оголео и одлучио да не радим те уобичајене трикове и да се заклањам иза нечег што је духовито и увијено у неке обланде. Наравно, далеко од тога да је то суви реализам. Може се пре рећи да је овај филм по жанру бајка, а знате и сами да су бајке врло често врло сурове и тужне.

Радња се догађа у Новом Београду који у филму асоцира на бетонску кућу за лутке у којој се Ваши јунаци крећу у ограниченом, затвореном кругу.

Ваша асоцијација је супер, нешто тако сам хтео. Да направим микрокосмос једне врло затворене средине. Мој филм је о дилеми – отићи или остати – на које не даје одговор, о емиграцији и о податку да је између триста хиљада и пола милиона младих људи у последњих 10 година напустило Србију, о томе да око 80 одсто младих који данас живе у Србији никада није изашло из земље. Тај микрокосмос је у ствари Србија, веома затворена средина у којој сви о свима све знају, у којој не постоји репер и могућност упоређивања с нечим што би ствари могло да помери у овом или оном смеру. Наравно, далеко од тога да мислим да је Србија најгоре место за живот, ја остајем у њој, али ми је веома жао што мојој генерацији, а ја сада пуним 30 година, није отворен хоризонт, није пружено мало могућности да зна како је све могуће живети. Искрено ме погађа што моја генерација може понети епитет изгубљене генерације.

Ви сте особа која у себи има толико животне радости, енергије, виспрености, духовитости, а овај филм нуди супротно – аутора који се такође зове Стефан Арсенијевић, али који није онакав каквог га познајемо. Да ли је све ово помало наметнуто и од стране Ваших продуцената?

Не, никако! Продуценти су чак волели и инсистирали да ово буде веселији филм.

Да ли сте Ви онда помало у конфликту са самим собом?

Не, нисам већ сам се бавио темом за коју сам сматрао да не би било искрено третирати је кроз хумор. Овакав какав је, у својој огољености, филм се може неком допасти или не. Имао сам потребу да овај филм направим управо оваквим какав јесте. Он је за мене катарзичан! Имао сам потребу да прођем катарзу ових наших последњих 15 година.

Да ли бисте га и Ви назвали филм ноаром?

Да. А постоји у њему и фатална јунакиња која краде новац и све се то доста наслања на неки класичан приступ, али прилагођенији Србији.

Зашто је у филму главна песма „Беса ме мућо”?

У сваком мом филму постоји песма која се више пута понавља. Не знам зашто је тако, али тако је. Док је филм још био на нивоу идеје, чуо сам „Беса ме мућо” на радију и стално ми се вртела по глави јер сам сматрао да је по емоцији она права која мени треба. Када сам се заинтересовао да сазнам о чему певају, превео сам речи и схватио сам да се оне невероватно уклапају у оно што је прича мог филма. А то је: љуби ме, љуби ме снажно као да сутра никада неће доћи, љуби ме јер се плашим да ћу сутра бити далеко од тебе. И заиста је то била та нека меланхолија која ми је била потребна.

Глумци у филму су изврсни, видна је и Ваша вештина њиховог вођења и поверење које су у Вас имали.

Мени је рад с глумцима најузбудљивија ствар у овом мом послу. Ја глумце веома волим, па ми они и узвраћају љубав.

Милена Дравић је изјавила да у раду с Вама не треба много речи.

С Миленом сам радио већ три филма и буквално се дешава да током снимања после завршеног дубла приђем и још не завршим реченицу: „Да ли бисмо могли...”, а да она само каже: „Добро”, знајући унапред шта сам мислио. Наш однос је чисто енергетски, она осећа шта бих и како бих хтео нешто да урадимо. И с другим глумцима у филму, са Аницом Добром, с Феђом Стојановићем, с Вуком Костићем сарадња је била фантастична, суштинска.

Лик који највише воли у филму је управо лик Станислава којег сјајно тумачи Вук Костић.

Можда и зато што је то лик с којим се ја најлакше идентификујем. Он је моја прича. И ја сам одрастао у новобеоградским блоковима и као мали хтео да будем мађионичар А онда те живот одведе негде друго...

--------------------------------------------------------------

Елегантан наступ нашег филма

Одавно се није догодило да на светској премијери српског филма на каквом великом и значајном светском фестивалу буде присутна тако многољудна ауторска и глумачка екипа, како је то сада био случај с филмом „Љубав и други злочини” Стефана Арсенијевића. Уз сценаристу и редитеља Арсенијевића, на конференцији за новинаре и на самој премијери у ЗОО Паласту, фестивалским извештачима и бројној публици лично су се обратили глумци: Аница Добра, Вук Костић, Милена Дравић, Феђа Стојановић, Хана Швамборн и Ана Марковић, продуценти: Херберт Шверинг (Немачка), Мирослав Могоровић (Србија), Габриеле Кранцелбиндер (Аустрија) и Катја Гетов (Словенија), директор фотографије Симон Таншек и аутор филмске музике Хервиг Цамерник.

Представљање нашег филма је било отмено и елегантно, а шарм наших аутора и глумаца, уз врхунско познавање светских језика и завидну елоквенцију, додатни су поени свеопштем утиску.

Увод у премијеру и јучерашње бурне догађаје био је пријем у ресторану „Соризо” који је у част наших филмова и аутора присутних на фестивалским програмима и на Европском филмском маркету, домаћински приредио Филмски центар Србије. После премијере приређен је парти у клубу „Калшоне”, на којој су музику пуштали чланови аустријског бенда „Naked Lunch” , чији је члан композитор филмске музике Хервиг Цамерник...