Обележили су Други српски устанак

АТАНАСКО (ТАНАСКО) РАЈИЋ (Страгари, 1754 – Љубић, 1815) – Један је од најистакнутијих вођа Другог српског устанка. Још у младости војевао је против Турака, а фебруара 1804. године учествовао је на збору у Орашцу, на којем је донета одлука о подизању буне против дахија. Истакао се јунаштвом и био одан Карађорђу, с којим се знао одраније, мада је с њим умео и да се посвађа. После слома устанка остао је у Србији. Прикључио се Милошу на самом почетку Другог српског устанка и био један од његових најважнијих заповедника, због чега је добио чин капетана. Херојски је погинуо у бици на Љубићу 6. јуна 1815. године, где је командовао српском артиљеријом. Савременици наводе да је све време битке остао код својих топова, а да се, кад су Турци опколили шанац, попео на један од њих и пуцао по непријатељу. Када је издахнуо, убивши велики број Турака, они су га у знак освете готово целог исекли.

АРСЕНИЈЕ ЛОМА (Гојна Гора, 1778 – Брусница, 1815) – Уз Танаска Рајића, једна од најзначајнијих личности Другог српског устанка. Истакао се још у Првом устанку, ратујући против Турака у рудничком крају, због чега је 1811. добио чин војводе. Остао је у Србији и после слома буне 1813, али је брзо показао непослушност Турцима. Био је учесник зборова у Рудовцу и Вреоцима, а с Турцима се сукобио још на Цветни четвртак, 20. априла 1815, протеравши их са Рудника. Утицао је на Милоша да подигне велики устанак у Такову, запретивши да ће га у супротном третирати „исто као Турчина”. Убио га је, на превару, сестрић чувеног аге Токатића, приликом борби код Рудника.

ЛАЗАР МУТАП (? Прислоница код Чачка – Горња Трепча, 1815) – Био је црњомањаст, средњег раста и доста плаховите нарави, због чега су од њега зазирали и саборци. Надимак Мутап добио је јер се бавио мутавџијским (ткачким) занатом. Војевао је у Првом устанку и због храбрости 1811. добио чин војводе. Учествовао је на зборовима у Рудовцу и Вреоцима и од почетка био један од најзначајнијих старешина Другог српског устанка. Рањен је на Морави у околини Чачка, током најжешћих окршаја с Турцима. Од задобијених рана ускоро је умро у селу Горња Трепча, а сахрањен је у манастиру Вујан.

МИЛИЋ ДРИНЧИЋ (Теочин, 1775 – Дубље 1815) – Истакнути јунак из милановачког краја пажњу на себе скренуо је још у Првом српском устанку, у којем је добио звање војводе. Био је уз Милоша од почетка Другог српског устанка и као један од команданата учествовао у свим значајнијим биткама. Погинуо је у бици код Дубља, јула 1815. године.

ТОМА ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ (Барич 1787 – Београд, 1859) – Био је учесник Првог и Другог српског устанка. Пореклом је из гружанског краја, у којем је провео већи део живота. Осим у војним, истицао се и у „политичким” бојевима. Као човек од поверења кнеза Милоша и његов „први полицајац” учествовао је у гушењу Ђакове (1825) и Милетине (1835) буне. Касније је Милошу и династији Обреновић окренуо леђа и био један од најистакнутијих уставобранитеља, за чијег је режима важио за најмоћнијег човека у Србији. Умро је под неразјашњеним околностима 1859, после другог повратка кнеза Милоша на власт.

Ј. Гајић

-----------------------------------------

Кога је стигла кумовска клетва

Да би после Другог српског устанка учврстио власт, кнез Милош је организовао многа убиства, а најпознатије међу њима свакако је убиство вожда Карађорђа, у Радовањском лугу, јула 1817. године. Карађорђе је после слома Првог српског устанка емигрирао у Русију, где је провео четири године. У Србију се вратио 1817, с намером да подигне нови устанак, у који би, поред Срба, били укључени и Грци и Бугари, с циљем потпуног ослобођења ових крајева од турске власти. О његовом кретању Милош је био обавештаван од Вујице Вулићевића, вождовог кума и човека од поверења.

Чим је сазнао за Карађорђев повратак, Милош је наредио да се он убије. Историчари сматрају да је за то имао два мотива. Први и најважнији био је страх да ће му Карађорђе преотети власт и позиције стечене после Другог српског устанка. Други мотив била је његова процена да још нису стечени услови за нови устанак и да ће се, ако до њега дође, завршити неуспехом.

Карађорђе је убијен на спавању, у зору 26. јула 1817, уочи Светог Арханђела. Убиство се догодило на имању Драгића Војкића, а непосредни извршилац био је извесни Никола Новаковић, који је Карађорђа убио секиром. Ипак, главни организатор био је Вујица, који је ноћ уочи убиства вечерао с Карађорђем. Вождова одсечена глава послата је у Београд кнезу Милошу, а он ју је, као израз оданости Порти, ускоро проследио у Стамбол. На месту на којем је убијен вожд Вујица је касније подигао цркву, у народу прозвану Покајница, а живот је окончао у сиромаштву, презрен од земљака.

Ма какви били мотиви за ово убиство, оно је болно одјекнуло међу Србима, а због њега Милош, без обзира на све своје заслуге, никада у народу није стекао углед и популарност коју је имао Карађорђе. Убиство Карађорђа било је и увод у династичка обрачунавања и омразу између Карађорђевића и Обреновића, која ће, као српски усуд, обележити читав 19. век.