„Ђон” на слављењу „вечитог дербија”

„Службени гласник” је „у сарадњи са два највећа и најпопуларнија фудбалска клуба у Србији – Партизаном и Црвеном звездом, у духу своје културне и друштвене мисије, фер-плеја и спортске игре” хтео да „пошаље позитивну поруку да је ’вечити дерби’ највећи празник српског спорта, да позове на здрав ривалитет и истакне да насиљу било које врсте или хулиганству није место на стадионима”.

Ова издавачко предузеће је то хтело да учини кроз књигу у којој двојица писаца с различитим навијачким убеђењем износе своје виђење „вечитог дербија”. Састанак аутора с представницима јавности у „Цептеровом” медијском центру на Теразијама украсили су и идоли навијача за сва времена – по двојица с обе стране.

Још на „загревању” је севнуо „ђон”. Божо Копривица, који је као „партизановац” написао „Дерби, мој дерби”, одлутао је у кошарку и, не бирајући речи, почео да „шиба” по политичарима и судијама, оправдавајући тиме исход двобоја Црвене звезда и Партизана у полуфиналу АБА лиге.

Покушавајући да уздигне фудбалере у односу на неке друге националне великане (Марадона је за Аргентинце у неком сегменту значајнији од Борхеса), а и да искаже слично признање бившим фудбалерима Црвене звезде и Партизана који су седели за столом то је учинио незграпно. На томе му је приговорио Владимир Петровић, који је, после краће размене речи, закључио да ту више нема шта да тражи и сам себе искључио – напустио је прес-конференцију.

Његов саиграч Душан Савић и „партизановци” Ненад Бјековић и Момчило Вукотић остали су на терену и оправдали оно што су организатори, а и сви којима је стало до витештва у спорту, очекивали од њих. С великим поштовањем су говорили о „вечитом дербију”, онима који су носили дрес у другачијим бојама од њихових, прижељкивали да поново дође време када су пре и после најважнијег међусобног сусрета мирно пролазили поред навијача оба тима или с њима разговарали о утакмици.

Вуле Журић је као „звездаш” написао „Много смо јачи”. Та књига је штампана одвојено од Копривичине, али с њом чини целину. И она је клупски обојена, а њен аутор је много боље владао својим страстима, мада их није скривао.

Иако су и писци књига позивали да навијање буде онакво какво треба да буде на највећем спортском догађају у нашој земљи, ипак им је прешло преко усана нешто на шта не би требало ни да се помисли. Копривица је у томе био оштрији, а Журић блажи.

Сврха оваквих скупова није да се велича мржња према другом клубу нити да се објашњава да је природно да му се жели неуспех кад игра против неког из иностранства. То је доливање уља на ватру коју сви треба да гасимо. Јуче су то својим понашањем најбоље показали баш они који су се међусобно беспоштедно борили на игралишту.

И. Цветковић

Две слике са истог догађаја: насмејани Ненад Бјековић, Душан Савић и Вуле Журић (лево), и расправа Боже Копривице и Владимира Петровића, између којих је Момчило Вукотић

(Фото: В. Марковић