У потрази за изгубљеним бременом

Када сам, пре неки дан, прочитао како је Уго Чавес изјавио да ,,кока није исто што и кокаин”, било ми је јасно да се баук легализма и експертизма прелио далеко преко граница заумно приземљене Србијице.

После почетног осећања поноса због утицајности још једног аутентично нашег бренда, почех да падам у депресију, притиснут питањем о конкретној корисности тог изума, а када је у питању борба за ,,нашу ствар”.

Јер, све и да нам поглавица Чавес, фармер Моралес и брат Раул дођу у посету – носећи егзотичне дарове латинске интернационале (од нафте до белог рума, од лишћа које подиже и најреакционарније, до кохиба које опуштају и најреволуционарније) – не би могли да распетљају овдашњу постизборну психоделију!

Можда је узрок томе што наши самосвесни грађани пречесто миксују ,,дасковачу” са бенседином? Или зато што се према гласачком листићу односе као према упутству за специјалистички лекарски преглед? А знам и неке који тврде да се све ово дешава, јер су нам кладионичарске квоте важније од скупштинске већине и владине мањине?

Елем, било како било, још једном се показало да је ,,српска стварност” виртуелнија од најреалистичније игрице из колекције Sony Play Station!

Немали број Срба је потрошио немало времена верујући да се води изборни дуел између Бориса и Томе, кад оно, само дан и по после затварања бирачких места, испоставило се да се трка води између Бориса и Воје! Иако овај други, званично, не да није учествовао на изборима, него се понашао као да се ТО њега ама баш ни оволицко не тиче! Уосталом, Воја је и постао познат као јавна личност која не воли циркусе већ искључиво Цецине референдумске концерте.

Међутим, ни то није све, што се тиче народних и аналитичарских заблуда. Сви се још сећамо како се Чеда звани Закон (је л' и он прешао у легалисте?) љутио и грмео што на председничким изборима учествују два ,,Коштуничина кандидата”: ,,добар пандур” Борис и ,,лош пандур” Тома. Али, и то се показало као слепачка визија! У ствари, Борис и Воја свих ових предизборних дана играли су игру као ,,Томини кандидати”!

Отуд оно Томино џентлменско држање у изборној ноћи и ,,државничко” позивање на цесидовску статистику већ у 22 ч. Као и брижне молбе о помирењу зарад виших интереса. Наравно да ниједан тренер не воли кад му се два најважнија фудбалера прегањају ван терена, а нарочито у свлачионици са тушевима...

Е, сад, није читава ситуација плод Томине генијалне идеје да запосли Магичног да му изиграва радикалског Шапера. Овде се ипак ради о нечем много провиднијем, а што смо одавно могли да препознамо као ,,архетипску мржњу” која непрестано тиња и букти између ДС-а и ДСС-а.

Након што је бесмртни Цобе учинио фаталну грешку и увео вишестраначки систем у Србију, нису постојале две странке код којих је нормални ривалитет прерастао у геноцидно непријатељство – осим ДС-а и ДСС-а. То сигурно никога не би требало да чуди ако се зна ко су оснивачи ДС-а (матице из које се испилио ДСС). Шта је то заједничко Миловану Данојлићу и Владимиру Глигорову? Која је то синекура која би помирила сујете Драгољуба Мићуновића и Косте Чавошког?

Поред таквих, јасно је зашто се код нас демократија претворила у демонократију, исто као што нам није потребна психолошка елаборација на тему зашто се радикализам разблажио у боемски патриотизам.

Заправо, звучи парадоксално, али ова мутљавина, која се тренутно одиграва, у потпуности је искристалисала једну нимало наивну чињеницу живота (и смрти). Та – ноторно српска! – чињеница гласи: демократија и радикализам су једнојајчани близанци. Илити, изборним речником казано – Коалиција ,,Бели бубрези”.

И зато толика одлучност код наших америчко-европско-руских пријатеља да се дефинитивно раскрсти са бауком легализма и експертизма, као последњег бастиона српског идентитета који се испречио ,,коначном решењу” балканске картографске зависности

Као човек-експерт кога никада нису интересовале мапе већ банковне картице, Динкић је први међу преосталима из разбуцане врхушке осетио шта се спрема и брже-боље кренуо у музичке воде суседне Грчке, најављујући композиторску сарадњу са Кикијем Лесандрићем. Уз душевни егзил увек добро дође и политички азил, зар не?

Али, лако је Млађану да повлачи праве потезе када му је рођена мајка неприкосновени саветник. Јер, само је једна мајка, а много Крстића–Шапера–Ракића...