Oд Бањске до Грачанице

Дан 27. 1. 2008, слава Светог Саве. Поново аутомобил језди кроз праскозорје према Косову и Метохији. Боравио сам тамо тачно пре сто осам дана. Да ли се ишта променило на Косову и Метохији за протекли период.

Овог пута прелазимо ,,административну границу”, која је близу манастира Бањска. Тај манастир је уједно и прва тачка нашег одредишта. Подручје је насељено Србима и ту нема проблема и страха. Само место, Бањска, има око 700 житеља. Одлазимо у манастир. Ту нас, као и увек и у сваком манастиру дочекују монаси са радошћу. Обилазимо зидине које треба санирати и дискутујемо о начину санације цркве и обнављању целог комплекса.

Испод трема конака седе становници Бањске и скромно славе славу Светог Саве. Слава и онако има духовни значај, а не материјални.

После неколико сати напуштамо Бањску и крећемо пут Грачанице. Да би дотле дошли морамо проћи северну и јужну Косовску Митровицу и Приштину. Без неког видног узбуђења прелазимо ту зону која одваја српски и шиптарски живаљ. Од Косовске Митровице до Приштине све је изграђено у једном урбаном хаосу, који је вероватно логичан само локалном становништву. Нема српских кућа, осим руина које су давно демолиране. Наравно, то никоме не смета. Од главног пута нема никаквог одвајања за приступ стамбеним објектима поред пута. Како се приступа тим објектима вероватно знају само мештани.

Уз пут срећемо неколико свадбених поворки. Сценографија је већ позната. Вијоре се заставе Албаније, Сједињених Држава и Немачке. Мало ме чуди да нема заставе Словеније.

Интересантно је да ни један гроб на шиптарском гробљу, које је унутар територије где живе Срби, није такнут, за разлику од српских гробаља која се налазе на територији где живе Албанци. У самој Приштини, насипају земљу, висине око десет метара, и насип је већ дошао до саме границе гробља. Сигуран сам да ће ускоро цело то гробље бити сахрањено, али сада заувек. Значи, постоји нови појам: ,,сахрањивање гробаља”. Добро је учити и у зрелим годинама.

Приштина се није много изменила. И даље на згради хотела, у којем одседају страни државници, накарадна је копија Кипа слободе из Њујорка. То мора да се чува. То је јасан симбол да је Америка главна полуга и нада за стицање независности.

Улазимо у Грачаницу. То је мала српска енклава која се збила око манастира. У манастирском комплексу, испред улаза, чека нас владика Артемије са осталим монасима. То је сусрет пријатеља.

Проводимо неколико сати у разговору. Теме су већ уобичајене. Косово и Метохија, будућност тог дела Србије, и шта ако....? Наравно, и владика и монаси су смирени, предани Богу и својим молитвама. У њиховим очима нема страха или срџбе.

Владика Артемије је један велики борац за Косово и Метохију. Дивим се том људском горостасу ниског раста. Поред свих својих редовних обавеза, он се беспоштедно бори, речима и папиром да Косово и Метохија остану саставни део Србије.

Само се питам да ли становници Европе, а посебно Србије, довољно знају шта се тамо дешава? Једно је читати новине и гледати телевизију, а сасвим друго је видети муку оно мало нешиптарског живља који проживљава дане у страху и неизвесности шта ће донети следећи дани. И поред тога, у школи у Грачаници је одржана слава Светог Саве, уз песму дечијих гласова који, надам се, да ће достићи небеса и услишити Свемогућег да им помогне. Нисам знао да ли да плачем или да се веселим са том недужном децом. Имам довољно година да знам да разум и емоције треба раздвојити, посебно у оваквим тмурним и несрећним временима.

Имам утисак, из разговора са Србима у Грачаници, да су свесни да ће деловати прво папир па онда сила, која ће се ломити преко њихове деце и њих самих. Београд страху на Косову и Метохији не верује. Кад дође време плакања, биће касно. Сузе нису донеле никада никакав бољитак осим емотивног пражњења.

Тренутно, Косово и Метохија су мирни. Шиптари чекају миг да крену прво са папиром. После се зна шта следи.

А ми, који живимо у остатку од ,,шест седмина” Србије, само гледамо. Правимо планове за ,,дан после”. После је све касно. Можда је требало прогласити Приштину за главни град Србије, преселити сва министарства, па да видимо како се отцепљује територија где се налази главни град државе. Наравно, ово су фикције јер је остало врло, врло мало времена.

Чудо је да никада није расписан референдум у Србији са питањем – Да ли сте да се Косово и Метохија отцепи? Избори никако нису референдум. Грађани Швајцарске за много тривијалније ствари имају референдуме.

Ноћ је. Кола поново грабе према Београду и једино о чему размишљам је – да ли су становници Србије свесни шта се ,,иза брда ваља” и да ли су имали прилике да заиста спознају реалност Косова и Метохије?

професор Архитектонског факултета у Београду