Истина о Петници

Последњих неколико година о Истраживачкој станици Петница највише се писало када су се појављивали озбиљни проблеми који су претили заустављањем рада, углавном због великих осцилација у финансијској подршци државе. Истина, писало се и када су се у Петници организовали нетипични програми или када су је посећивали политичари или други значајни гости. Понекад су се појављивале и крајње недобронамерне приче пуне којекаквих измишљотина, често међусобно искључивих и апсурдних.

Станица је настала пре 33 године, што је довољно дуго да се може оценити да ли је овај подухват успешан или не. Станица је основана заједничким ангажовањем многих организација, укључујући Универзитет у Београду, САНУ и др. Од самог оснивања Станица је била удружење грађана (тада друштвена организација) с циљем да као независна организација има слободу да покреће иновативне активности које нису довољно препознате у домаћем образовном систему.

Више пута у својој историји Истраживачка станица у Петници била је објекат детаљних евалуација и анализа домаћих, али и страних стручњака и увек су закључци упућивали да је такав рад добар и да га је неопходно озбиљно помагати и даље ширити и развијати.

Више од тридесет академика, универзитетских професора и угледних професионалаца седи у управним телима Станице и прати њен рад. Још преко стотину је у комисијама које прате појединачне области рада. Само у серији зимских семинара за ученике средњих школа почетком ове године, више од 250 професионалних научних радника боравило је у Петници да би држали разноврсна предавања и вежбе. Међу петнаест координатора програма, троје су доктори наука, а седморо успешно завршава докторске студије.

Од свог оснивања пре више од три деценије, Истраживачка станица је свесно финансирана тако да отприлике једну трећину, а никада преко половине буџета, обезбеђује држава, док се остатак нимало лако прикупља од донатора, спонзора или кроз сопствене пројекте. Сличне програме у свету доминантно финансирају: индустрија нових технологија, снажне банке и осигуравајућа друштва. Колико је то у Србији тешко, беспотребно је објашњавати. Више пута је Министарство нудило Петници да постане државна институција и да тако трајно реши финансијске проблеме, али то није прихватано и увек се показало да је таква одлука била исправна. Данас Министарство просвете и науке обезбеђује око једне четвртине петничког буџета, укупно око 35 милиона динара, што је готово идентичан износ као и 2008, 2009, 2010. године, иако су се од тада цене готово свега значајно повећале, док су капацитети Петнице утростручени, а трошкови одржавања објеката и опреме најмање толико увећани. Подсећамо да су то три пута мања средства него што држава издваја за једну просечну школу, од више од 1.700 школа у Србији, где нема трошкова боравка и исхране.

Последње проширење капацитета Петнице резултат је подршке Европске инвестиционе банке, и то не из каприца неког министра, већ након детаљних анализа и студије изводљивости где су управо европски стручњаци јасно одредили ову организацију као веома успешан модел рада, професионално и структурно оспособљену за квалитетне програме који покривају целу територију Србије, па и много шире од Србије.

Већ годинама организације сличног типа у Немачкој, Италији, Израелу, Словенији и другим земљама сврставају Петницу у сам светски врх, и то по три најзначајнија показатеља: по најширем дијапазону програма (једина обухвата и друштвене науке, дизајн, електронику и сл.), по интензитету активности (научни кампови и курсеви се изводе током целе године) и по најширем кругу стручњака који су непосредно укључени у програме. У протекле две године у Петницу су долазиле организоване групе и делегације директора школа из Словеније, Македоније и Хрватске да би се упознале са методама и техникама рада са младим талентима.

Сваке године ИС Петница организује више од 150 курсева, семинара и научних кампова кроз које прође неколико хиљада младих из више стотина школа.

Шта је највредније у раду Петнице? По нашем мишљењу, то је што млади које интересују наука и савремене технологије, а што није типично за њихову генерацију, добијају добар увид у суштину научног рада – у концепте, процесе, идеје, технике, у вредност дијалога и расправе, критике и анализе. У Петници ће добити прилику да сами истражују поједине феномене или проблеме и да осете како је тешко, али и лепо доћи до макар и малог открића. Петница је школа рационалног, критичког и логичног размишљања, толико потребног у вртлозима модерног доба.

Није циљ Петнице да ствара научнике, нити да младе на било који начин убеђује да постану научници, већ да им искрено објасни науку као процес, као напорно, али лепо трагање за истином.

Постоји још један важан аргумент у прилог рада Петнице. Србија нема и још дуго неће имати довољно новца, али ни обучених кадрова, да осигура да у хиљадама школа постоје савремени кабинети, литература и опрема за демонстрацију важних научних принципа и метода. Зато тренутно не постоји рационалније решење да се заинтересованим наставницима, али и ученицима, омогући да барем на једном месту добију прилику да неке од тих ствари виде, пробају, разумеју. Из сличног мотива су и неке далеко развијеније земље попут Немачке, Данске, Израела, Шпаније или Швајцарске формирале сличне центре.

Петница није савршена и има низ својих још увек нерешених проблема. Има много ствари које могу бити још боље, ефикасније и успешније. Ипак, ми смо свесни колико је тешко радити и покретати нове иницијативе када вам је рачун празан и када немате никакву гаранцију да ћете за месец или два имати новца да платите рачун за струју или храну за децу. Подсећамо да Петница тренутно нема ни један једини уговор који наговештава финансирање дуже од једне године. Половина планиране нове опреме није испоручена, па се многе активности импровизују. Да не говоримо колико је тешко наћи квалитетне младе и амбициозне људе који су спремни да напусте Београд или Нови Сад да би годину, две радили у Петници. Али их ипак има – због Петнице.

Свиђало се некоме или не, Истраживачка станица Петница највећи је успешни образовни експеримент код нас. То није похвала Петници, већ одраз крутости домаћег школства. То што се о Петници више зна у стручним круговима Тајвана, Израела, у Шпанији или Индији, а тако недовољно у домаћим школама, наш је заједнички проблем.

Жалосно је што се код нас често сваки успех посматра са сумњом и код појединаца ствара невероватну жудњу да се претвори у неуспех. Добре иницијативе и храбре подухвате ваља искрено подржавати, нарочито ако вуку напред и помажу новим генерацијама да буду успешније од претходних.

Из тих разлога ми чврсто верујемо да је Петница изванредно потребна потпора хиљадама младих који свој живот и будућност виде у динамичним изазовима науке и технологије у двадесет првом веку и да Србија може бити поносна што је изнедрила тако далековид и успешан подухват.

Aкадемик Зоран Петровић, проф. др Јован Радуновић, проф. др Марко Анђелковић, др Тања Аднађевић, др Александар Богојевић, др Милан Богосављевић, др Душица Божовић, проф. др Ранко Бугарски, Зорана Гајић, др Владимир Глигоров, др Владо Ђукановић, проф. др Ратко Јанков, проф. др Владимир Јанковић, проф. др Видојко Јовић, проф. др Зоран Кнежевић, Соња Лихт, проф. др Владимир Лукић, проф. др Нада Мајкић Синг, проф. др Предраг Марковић, проф. др Слободан Марковић, проф. др Драган Машуловић, др Иван Милић, мр Слободан Миловановић, мр Лука Михајловић, инг Часлав Мијушковић, др Душан Мишевић, др Ана Парабуцки, др Воин Петровић, проф. др Иванка Поповић, др Ива Прунер, др Самир Салим, мр Андреј Старовић, проф. др Биљана Стојковић, проф. др Србијанка Турајлић и др Милан Ћирковић