Два хеликоптера и реплика Теразија

На захтев Дирекције за грађевинско земљиште, Општина Нови Београд крајем јануара донела је решење о уклањању тематског парка Теразије из 1930. у чију изградњу је уложено 72 милиона динара. Разлог је изградња нове аутобуске станице, као и чињеница да овај објекат није безбедан, а није ни оправдао своје постојање. Чак је био нелегално прикључен на електромрежу, али за крађу струје нико није одговарао.

На Ускрс, председник владе Србије је „најавио жељу” за експресном куповином два руска хеликоптера Ми-171, како би се удахнуо нови живот посрнулој војној транспортној авијацији.

Самона први поглед ова два догађаја нису у међусобној вези. Јер, изградњу и рушење тематског парка покрива градски и новобеоградски буџет, а куповину хеликоптера републички. Први случај је једна од многобројних промашених инвестиција и харчења новца пореских обвезника без судског епилога, док је други у функцији „јачања” система одбране, али који је уследио тек после познате трагедије код Сурчина. Тако испада да премијер не би имао разлога да оптерећује и овако танак буџет за одбрану и „допринесе њеном јачању” да трагедије код Сурчина није било. За подизање и рушење тематског парка има довољно новца, али га нема када треба обновити неки важан војни ресурс.

Новобеоградски случај је парадигма „транзиционог” процеса оличеног у несанкционисаном јавашлуку, корупцији, бахатости, непотизму, каријеризму и паразитизму национално неодговорних политичких „елита”, због чега већина грађана озбиљно оскудева и због чега нам је сваки друштвени систем, па и систем одбране у озбиљној стагнацији. А то је управо оно што ова два догађаја доводи у узрочнопоследични однос.

Први, као парадигма, разлог је мизерног стања и војног буџета, уз ограду да није једини. Јер, колико је војних хеликоптера, авиона и друге савремене војне технологије могло да се купи за новац еквивалентан коштању „уздизања и пада” теразијске реплике и ко зна колико још сличних „Потемкинових села”? Прошлогодишње поплаве су указале и на поражавајуће стање система заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, када није било ни довољно лопата за изградњу насипа. Своју трећу мисију Војска Србије је тада херојски извршавала са застарелом технологијом коју су јој политичари оставили.

Војни буџет тако већ годинама служи само за минимално одржавање одбрамбеног система и борбене готовости, без изгледа за бољу будућност. „Мигови” нам чувају небо само кад има резервних делова или када нам исте поклони председник Путин. Хеликоптери нису опремљени за задатке у најтежим метеоролошким условима, због чега неке уређаје узимамо на реверс од Македоније. Јавности се, међутим, саопштава да се процес „реформе” система одбране (читај ВС) и даље одвија у правцу досезања нивоа способности који је зацртан у Стратегији националне безбедности и Стратегији одбране. Нешто се ту ипак не слаже.

Не тако давно, обавештени смо о плану куповине шест руских авиона „миг-29М2” и ПВО система С-350 по врло повољним условима, као и да је председник Путин приликом боравка у Београду октобра прошле године изразио спремност да уложи три милијарде долара у развој ВС (и десет милијарди у привреду). То је речено, а онда је ту тему покрио медијски мрак. Да ли је Србија одустала од овог плана и понуде руског председника и, ако јесте, због чега? Да ли због „рупе” у буџету или јој је неко „шапнуо” да то не чини због свог европског пута?

Хрватска је купила десет таквих хеликоптера, док Грчка још од краја деведесетих поседује руски ПВО систем С-300 и преговара с Москвом о његовом унапређењу. Обе су чланице НАТО, при чему је Грчка скоро пред банкротством.

Професор Факултета безбедности у Београду