Драгоцени молекули

Какав диван и драгоцен молекул!
У природи је човека да се воде сети у временима жеге и да већ колико сутра остави славину да досадно капље превиђајући да од болести проузрокованих несташицом чисте пијаће воде сваког дана у свету умре 5.000 деце млађе од пет година.
Ако је већ тако, нека нас сезонска спарина и суша нагнају да штитимо и штедимо овај дар природе. Да будемо солидарни и да се уздржимо. У градовима по Србији просечни становник троши 250 литара воде дневно, али како ћемо сви имати довољно ако у селима под Авалом, или негде другде, уместо техничком водом баште заливају пијаћом и тако удвостручује потрошња?

Воде имамо. Без ње нема производње хране коју онда можемо да размењујемо за нафту или неки други енергент. Друго је питање да ли ћемо се због сопствене небриге придружити милионима људи, махом по сиромашном свету, којима прети жеђ. Да ли ћемо скупље плаћати робу коју поседујемо? То је само наш избор. По количини водних ресурса Србија је међу 180 држава рангирана на 47. месту, што не сме да завара и дозволи нам да воду неконтролисано трошимо.

Трговина водом је један од најбрже развијајућих сектора планетарне економије. Годишњи обрт већ је прескочио фантастичну суму од 500 милијарди долара, а предвиђа се да ће у временима која долазе бити мерен хиљадама милијарди. Логично: количина загађене воде данас је већа него у басенима десет највећих светских река.

Као што загађујемо реке, небригом загађујемо и подземне воде. Делом у томе учествују пољопривреда, застарела технологија, неуређене депоније. Вода и отпад погубно су и нераскидиво повезани. Сваки отпад пре или касније доспева у подземне воде. Београд, рецимо, сву отпадну воду шаље кроз 20 испуста у Дунав и Саву без прочишћавања. За изградњу одговарајућих постројења, која би се по генералном плану налазила у Великом Селу, потребна је инвестиција од неколико стотина милиона евра.

Можда ће се тај новац и прикупити, али велике инвестиције не спречавају мале: штедњу воде где год се може. Све је једноставно а корист може да буде огромна. Мало је лепо, каже једна социолошка теорија. Тако би могло да се каже да мале уштеде, по рачуну великих бројева, доносе велике резултате.

Рецимо славина. Свака славина која капље односи 90 литара недељно, близу 5.000 литара бачене воде годишње. Како то звучи када се суочи са податком да више од једне милијарде становника Земље нема приступ минималним дневним потребама воде, а око 2,6 милијарди не живи у хигијенски задовољавајућим условима.

Треба запамтити и податак да десет литара воде отекне уколико се током бријања или прања зуба не затвори славина. Славина са решетком која распршује воду троши упола мање од оне са млазом у кључу.

Ако желите хладну воду за пиће, држите је у фрижидеру јер се тиме избегава да она дуго истиче из славине пре него што постане хладнија.

Експерти кажу да се петоминутним туширањем, уместо купањем у кади, уштеди 400 литара недељно. Ако се туш подеси на ужи или шири млаз уштеди се додатних 40 одсто. У просечном српском домаћинству водокотлић који цури дневно може додатно да потроши око 50 литара воде, док савремени водокотлићи, са две брзине испирања, штеде и до 25.000 литара воде годишње по породици.

Кућни апарати такође могу да буду штедише. Машину за рубље или за прање судова треба укључити тек када је пуна. Избегавајте претпрање и водите рачуна о температури: прањем на 30 степени троши се упола мање воде него када је програмер на 90.

Заливајте кућно цвеће водом у којој сте прали воће или поврће, кували јаје или тестенину. Кишница такође може да послужи. Заливајте предвече како бисте спречили убрзана испаравања. Кола се у летњим месецима могу опрати и из кофе. Свако прање тада однесе 150 литара воде мање.