Србију избацила Ђоковићева болест

Чувена зима, која је сачувала Русију од освајачких похода и одредила ток светске историје, ове године је блага. Веле, никад топлија. У нашем народу се каже да је таква погодна за вирусе јер нема студени да их спречи.

Русију је минулог викенда спасила блага зима. Њена мушка тениска репрезентација је ушла у четвртфинале Светске групе Дејвисовог купа силом прилика јер је наша екипа платила данак изненадној болести тројице од четворице играча. Новак Ђоковић и Ненад Зимоњић су смогли снаге да играју, иако не залечени, а Јанко Типсаревић је остао само путник у Москву. И селектор „зборне команде” Шамиљ Тарпишчев (59), заштитни знак руског тениса, кога домаћа јавност због великог искуства на клупи репрезентације зове старина, отворено признаје да је на страну Русије стала срећа. Она је била као језичак на ваги који је изменио његову процену уочи сусрета да гост има 55 одсто шанси да победи, а домаћин 45.

Тарпишчев то није рекао из куртоазије према противнику него реално оцењујући да Србија у Малу спортску арену олимпијског комплекса Лужњики долази с великим изгледима, предвођена победником недавног Међународног првенства Аустралије Новаком Ђоковићем, коме је поткрај прошле године предвидео још блиставију сезону, чак светски престо. Такав играч, схватао је, може да савлада било коју руску узданицу и да да значајан допринос у игри парова уз Ненада Зимоњића, врхунског дубл-играча.

Пошто му је пао камен са срца када је Ђоковић, у кога је све време против Николаја Давиденка гледао с нескривеним дивљењем, одлучио да преда малте не добијени меч, наставио је да у истом стилу велича наш тим. Изјавио је да би Србија тријумфовала у Дејвисовом купу да је победила у Москви.

Нама остаје да жалимо што је нашу репрезентацију задесио пех у њеном најважнијем мечу још од златног доба крајем осамдесетих. Необичну ситуацију не памти ни саветник у нашем тиму Никола Пилић (68), својеврсна противтежа руском селектору у Москви (домаћа штампа га назвала старина Ники), једини тренер који је освојио салатару с две репрезентације (Немачка 1988, 1989, 1993, Хрватска 2005). Тако уместо да се окршај у Лужњикима памти као до краја неизвесно надметање руског тима, који је израстао у велесилу, успешнију него у време спортског мастодонта Совјетског Савеза, и наше селекције, узлетеле на крилима појединачних подвига, меч је добио другу конотацију.

Нагађања о узроцима болести наших тенисера имала су призвук шпијунске афере из доба блоковске поделе света, која се, као поручено, дешава у Москви. Такве претпоставке су подгрејане недавним случајем најбољег немачког тенисера Томија Хаса који се жалио да су га Руси отровали за време прошлогодишњег полуфинала, па је играо само на првом мечу. Налазима крви је доказано да је неосновано усталасао светску спортску јавност.

Судбина меча Русија – Србија је таква да вео сумње можда никада неће да буде скинут с њега. Још један повод да се с великом знатижељом тражи пут иза кулиса била је Ђоковићева одлука да преда меч чим је изгубио трећи сет у којем је имао велику прилику да с 3:0 очита лекцију најбољем домаћем играчу, а свом првом пратиоцу на светској ранг-листи и то пред његовом публиком.

Наш први „рекет” је то учинио због изнемоглости која је проузрокована вирусом и повишеном температуром претходних дана. Потом је изјавио да није желео да ризикује здравље, а тако и каријеру, коју наставља ове недеље у Марсеју. Његовом одлуком су били затечени сви, осим селектора Обрадовића и његове десне руке Пилића, који су добро знали какво је Ђоковићево здравствено стање, и вероватно телевизијског аудиторијума, који је у крупном плану имао његов израз лица који је остављао утисак изнурености. Сви други су очекивали да Ђоковић иде преко тих граница па и наши гледаоци који су у добром броју испунили Малу спортску дворану. Наш најбољи тенисер је за кратко време поставио неке друге међе, али да ли то значи да је изгубио право да се разболи... Тако би му, заправо, била прикачена кривица за пораз у Москви јер је утисак да би са здравим Ђоковићем наша репрезентација остварила победу усред Москве. Тога се бојао и старина Шамиљ.

-----------------------------------------------------------

У Марсеју прво с Додигом

У Марсеју, на првом турниру после тријумфа на Међународном првенству Аустралије, Новак Ђоковић (трећи на светској ранг-листу) игра на почетку с Хрватом Иваном Додиком (296) који је прошао три кола у предтакмичењу. Наш тенисер, први носилац, у другом колу би сесастао с успешнијим из француског дуела Жила Симона (30) и Гаела Гуеза (173), који је добио посебан позив.