Стогодишњица геноцида над Јерменима

Хапшењем интелектуалне, трговачке и политичке елите цариградских Јермена, почела је, на данашњи дан, пре једног века, седмогодишња голгота у којој је, према већини релевантних извора, страдало између милион и милион и по припадника овог древног народа. Расута широм Османског царства, јерменска заједница је у предвечерје Великог рата бројила два милиона, а из рата изашла са мање од 400.000 душа.

Читаво столеће после трагичних догађаја, поглавар Римокатоличке цркве, у својој ускршњој посланици, прогласио је масакр Јермена – народа који је још у 4. веку званично усвојио хришћанство и основао најстарију националну цркву – „првим геноцидом у 20. веку”. Исти став, да је посреди био геноцид, већ су заузели парламенти двадесетак земаља. Скупштине Француске, Русије, Италије, Кипра, Шведске, и представнички домови четрдесет и три од педесет држава САД, одавно су усвојили резолуције којима се масовни злочини над Јерменима квалификују као геноцид. Немачки Бундестаг, Народна скупштина Републике Српске и Европски парламент ових дана усвајају једну такву одлуку.

У књизи, „Пад Османлија: Велики рат на Блиском истоку 1914–1920”, која се у лондонским књижарама појавила крајем јануара, професор Јуџин Роган, директор оксфордског Центра за Блиски исток, читаво једно поглавље посветио је „истребљењу Јермена”. Као један од највећих ауторитета међу историчарима свог времена, Роган недвосмислено закључује да су младотурци у пролеће 1915. целокупну популацију Јермена прогласили за пету колону и тако готово читаво становништво мобилисали као саучесника у њеном истребљењу. Министар унутрашњих послова и потоњи велики везир Мехмет Талат-паша и његови најближи сарадници, др Бехаедин Шакир и др Мехмет Назим, још током фебруара и марта 1915. године донели су одлуку и разрадили детаљан план за уништење већине османских Јермена. Крајем маја 1915, на основу тек усвојеног закона о депортацији Јермена, из Цариграда су гувернерима и кајмакамима широм Анадолије послата званична наређења са Талатовим потписом, којима се дају прецизне инструкције за почетак масовног егзодуса читавог једног народа. Упоредо са јавним мерама насилног протеривања, издате су тајне наредбе за масовна убиства депортованих. За извршиоце помора, наводи аутор, османске власти су преко тајне полиције, на чијем је челу био вођа Младотурске револуције, Исмаил Енвер-паша, регрутовали и криминалце, за та недела наменски пуштене из затвора. У својој књизи Роган наводи податак да су поред Курда, чији је антагонизам према Јерменима, држећи се начела „завади па владај”, Османскаимперија посебно подстицала и гајила, у масакру учествовали и тек приспели балкански и кавкаски муслимани.

Одређивање према овом стравичном злочину представља прворазредно правно и морално питање. Када је реч о необоривим чињеницама, најпозванији историчари већ су изрекли јасан суд. Међу њима се посебно, непревазиђеном историјом Првог светског рата и његових последица, под насловом „Мир који је завршио сваки мир: пад Османског царства и стварање савременог Блиског истока”, истакао амерички историчар Дејвид Фромкин. Јерменска катастрофа није била злочин неког одметнутог војсковође или паравојне формације извршен на мах, у једном или неколико дана. У питању је, истиче Фромкин, било унапред планирано и кроз дуже време систематски спроведено истребљење коме је изложен читав један народ. Налик ноторним масовним злочинима против човечности, које је између 1941. и 1945. године планирала и спровела Независна Држава Хрватска.

У политици, међутим, критеријум целисходности често у други план потискује све друге аспекте са којих се може посматрати једно овако осетљиво питање. Следствено томе, свака земља, која у свом парламенту, као спољнополитички инструмент, покрене усвајање резолуције о осуди злочина или геноцида који се десио у некој другој земљи, на првом месту размишља о корисним или штетним последицама које из тога могу да произађу. Некад се и догоди да се у једном случају, са државним, подударе правни и етички разлози. Никада, да се овакве одлуке доносе искључиво из моралних обзира. Истина, чини се, у политици мора да сачека док неком не постане потребна.

Турска, која већ сто година упорно негира сопствену одговорност за смрт стотина хиљада Јермена, свесрдно обележава и осуђује злочине почињене над припадницима туркофонских и муслиманских заједница, од Балкана до Ксинџанга. У случају злочина почињених од 1915. до 1922. године, Анкара упорно наглашава да историју треба препустити историчарима, а садашњи председник Тајип Ердоган задржао се на изјави саучешћа коју је прошле године упутио потомцима јерменских жртава. Истовремено, бивши шеф дипломатије и актуелни премијер Ахмет Давутоглу, није презао да у неколико наврата себи припише непостојеће заслуге за усвајање Декларације о Сребреници у српском парламенту. Чак и да је играо и најмању улогу у овом одважном искораку, иза кога је стала готово целокупна политичка и интелектуална елита наше земље, својим разметањем, свесно или несвесно, поткопавао је сврху усвојене декларације – српско-бошњачко помирење.

Стогодишњица „првог геноцида у 20. веку” је потресан јубилеј. Али, и још један у низу доказа да истину и правду, као предуслове помирења међу некада зараћеним народима, не треба очекивати са стране. Танка је линија између правде и манипулације жртвама. Хашки трибунал је ту линију, са праве на погрешну страну, прешао небројано пута. Србија, као земља која је имала храбрости и снаге да усвоји Декларацију о осуди злочина у Сребреници има пуно морално право и обавезу да стогодишњицу велике јерменске трагедије обележи на достојанствен начин. Присуством њених највиших представника на комеморацији у Јеревану, раме уз раме са лидерима Русије и Француске. Ова тужна стогодишњица била је добра прилика да званична Анкара, уз признање постојања страшних злочина, пружи руку помирења потомцима њених жртава. На тај начин би спречила нимало пријатне лекције које стижу са свих страна. И стекла морални ауторитет и право да се и сама изјашњава о злочинима које су чинили други. Турци би од нас могли да науче како се слабијем од себе пружа рука помирења. А ми од Јермена како се упорно и посвећено брани и чува успомена на сопствене жртве.

Амбасадор Србије у Турској 2010–2013.