Заволети

Када данас неко изјави да је могућа љубав мушкарца и жене која није започела заљубљивањем, људи га гледају чудно, као да је полудео. Разлог такве реакције је што смо колективно као непобитну истину усвојили уверење да свака права љубав мора да почне заљубљивањем. Зато људи који желе да започну однос љубави чекају да се појави права особа у коју ће се снажно заљубити. Препуштају свом „срцу”, то јест интуицији, да пронађе правог или праву. Такође се немо претпоставља да ће, што је снажнија заљубљеност, већа љубав након ње доћи.

Иако нема сумње да је у оваквом обрасцу заљубљивање заиста прва фаза емоционалне везе – љубавне везе – то нам не даје за право да кажемо да је заљубљивање прва фаза љубави. Када разликујемо везу од љубави, то јест љубавну везу од осећања љубави, то нам омогућује да много јасније размишљамо о људском љубавном животу.

Према психолошким механизмима на којима су засновани, заљубљеност и љубав су две различите емоције. Док је љубав заснована на емоционалном везивању, заљубљеност је заснована на идеализацији друге особе. Како не постоје идеалне особе, већ нам се то само чини због пројекције нашег идеала на другу особу, идеализацију је немогуће дуготрајно одржавати, тако да је заљубљеност осећање које не може дуго да траје. А када неко схвати да други није идеалан као што му се једно време чинило, тада се разочара. И зато данас знамо да је заљубљеност, када je o осећањима реч, прва фаза разочарања, а не љубави. За разлику од заљубљености, љубав је трајно и постојано осећање.

Како је заљубљеност данас главни начин избора партнера, и прва фаза љубавне везе, јасно је да друга фаза везе мора да буде осећање веће или мање разочараности, а не осећање љубави. Тај увид је кључан за разумевање све веће кризе у којој се данас налазе љубавне везе, брак и породица. Уместо да буду засновани на љубави, заправо су засновани на заљубљивању, које води у разочарање.

Наша опијеност представом да ће нам љубав донети животну срећу, а која долази из нашег холивудизованог колективног несвесног, омогућује заљубљеност, али нас води у љубавну несрећу. Врхунац наше ароганције и игноранције је да сматрамо да је заљубљивање једини природни начин започињања љубавних веза – да сматрамо да друкчије није могуће. За овај колективни заборав нам је требало стотинак година.

За разлику од човека запада, који у свом „знању” да тражи срећу у љубави постаје од њих све удаљенији и усамљенији, човек истока и југа у свом „незнању” је много срећнији. Тамо љубавна веза не започиње заљубљивањем, везе и бракови су стабилни, а породице су са много деце. Зато од њих треба да учимо како да заволимо без заљубљивања.