Патолошки дах стадиона

Одавно је прошло време када су навијачи били диван декор, нека врста фолклора шарених боја и застава. Била су то нека друга времена, са обрасцима понашања који су постали „мисаона именица” за савременог српског хулигана. Традиционални начин подржавања клуба постао је проблематичан и због нове „дефиниције” навијача. Нови навијач припада нечему што се дешава изван фудбалске игре или паралелно с њом. Понашање навијача, понекад, није изазвано нити обухваћено оним што се дешава на стадиону. Они се данас позивају као дванаести играч и „озбиљно” су схватили своју позицију. Често и диктирају „правила игре”, ма каква она била. Зато не чуде упозорења да су навијачи стасали у аутономни субјект, мрачну организовану снагу. Начин на који иступају у медијима или преговарају с руководиоцима клубова, доказ је њихове новоустановљене позиције. Већ виђене, њихове свађе са клубовима су живо сведочанство колико је управама клубова стало до измирења са дванаестим играчем. Створена је институција лажног професионалног навијача кога клубови организовано воде на утакмице у иностранство. Од декора, створен је „навијачки бренд” са свим последицама које доживљавамо.

Чувени писац Елијас Канети говорио је о свечаним масамакоје су у неком ранијем и срећнијем времену биле карактеристичне и за наш фудбал. Свечане масе су за њега један скуп људи и једно мноштво којима је заједничка жеља за уживањем у стању радости и узбуђења. Савремено гледање фудбала своди се на ритуалне ратове или рат без пуцњаве. Социолози су одавно утврдили да превише агресије и транса – још ако је помешан са алкохолом, доводи до масовних нереда и туча које смо гледали на недавном „дану дербија” Црвене звезде и Партизана.

Одавно не идем на дербије јер су изгубили драж, смисао и сензибилитет. Последњи, прошле суботе, посматрао сам заједно са учесницима међународног скупа, одржаног на Факултету за спорт под називом Менаџмент безбедности спортских догађаја, на коме сам имао уводни реферат. На скупу су, између осталих, учествовале колеге из Велике Британије, Бугарске и земаља из окружења. После расправе током које смо разматрали и проблем хулиганизма, отишли смо на стадион да бисмо видели како функционишу оперативни обрасци безбедности на спортским догађајима. Нажалост, присуствовали смо распаду безбедности и организације. Уместо тога, видели смо бруталне, неуљудне сцене, због којих смо се ми, као домаћини, стидели.

Не припадам онима који на дане дербија из седамдесетих и осамдесетих година гледа романтичарски. Али, ипак ми се повремено врати „романтизам тренутка” који ме подсети на уљудно и лепо навијање. И тада је било понеке капи насиља, али фудбал је био доминантан и у центру пажње. И раније је било „пецкања” и „интелигентних упадица”, али је све то било у једном подношљивом стилу. Данас, нажалост, у насиљу тражимо кап фудбала – толико га је било на последњем дербију. Све ово не значи жал за дербијем, већ за једним духом времена који је изгубљен.

Колеге из Енглеске биле су запрепашћене. Питали су када ће код нас започети процес цивилизовања навијача и када ћемо као земља искорачити из ових непримерних образаца. Нисмо знали шта да им одговоримо. Да би дошло до неких промена сивила и „баруштине” која нам се догађа на спортским стадионима, сви актери морају боље да раде свој посао. Узгред су нам рекли да се за безбедност спортских догађаја у њиховој Премијер лиги издваја око 25 милиона фунти.

Саопштење да се наша лига не може борити против хулиганизма, у најмању руку је неозбиљно. Пребацивање лоптице само на државу знак је једног комотног стила, незамерања и пасивности да би се сачувао свој „феуд”. У обичном животу, ако појединца неко нападне, он ће се прво сам бранити, а онда у страху призивати полицију или пролазнике док му не стигне помоћ. Због тога мислим да би фудбалски органи, пре свега Фудбалски савез Србије и фудбалски клубови, требало први да реагују, а не све то мирно да гледају и чекају да држава реши њихове проблеме.

Фудбалско насиље је само сегмент насиља у друштву. Тврдње да су хулигани током недеље добри момци који се за викенд изгубе у насиљу, прича је за малу децу. Хулигани су учесници многих других видова проблематичног понашања, тако да хулиганство није проблем фудбала, већ проблем насиља, друштвени проблем. Фудбал је био и остао само „случајна жртва”, а насиље је накалемљено на фудбал. Оно заузима веома важно место у животном кругу хулигана.

Слабљење уређених образаца и легитимне културе је знак да држава и клубови не могу овај проблем да реше на начин како се решава у другим, „нормалним” земљама.

Социолог спорта, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду