Има само срце да воли

За глумаца Слободана Ћустића, оца петоро деце и деду за сада једног унука, воља, жеља и вера три су кључне речи којима боји живот. Однедавно директор Београдског драмског позоришта, прича за „Магазин” како је у основној школи, уместо стрипа, читао „Рат и мир”, потом зарадио паре за први инструмент, постао најстарији бруцош, о деци, Јелени…

Филмска публика се Слободана Ћустића и данас сећа по улози Бећира Кудуза у филму „Кудуз” Адемира Кеновића.

– Улогу Кудуза сам изгледа добио судбински – нашао сам се у право време на правом месту са правим човеком. Логистички део је урадио глумац Давор Јањић, остало је кренуло својим током – примећује Ћустић.

На Филмском фестивалу у Пули није добио „Златну арену”, иако је публика громогласно аплаудирала. Било је то време када су се одлуке доносиле по „кључу”. Те године „правила” су налагала да глумац из Словеније добије престижну награду, али је зато заслужено признање стигло на фестивалу у Нишу, где му је додељена главна награда.

Потом су се низале улоге. Телевизијска публика га се сећа као Марка Кораћа у серији „Цват липе на Балкану”, насталој према роману Гордане Куић.

Толстој испод клупе

Слободан Ћустић је рођен у Босни, у малом месту Осињи недалеко од Добоја, 9. маја 1958. године. О босоногом одрастању, испуњеном дечијим несташлуцима какво је било и такмичење у хватању змија, каже:

– Детињство је било чаробно све до тренутка када сам морао да одем из Осиње. Мојој деци немам времена да причам о свим тим несташлуцима, јер су ме окупирали својим. Приче о мом детињству они би разумели као неки филм, а можда и као сликовницу. Толико се тога променило, да је просто неупоредиво.

Мајка Јагода је са сином, због посла, преселила из Босне у Срем, Нову Пазову. У новој средини, каже, све је било другачије.

– Дете са ливаде и из шумарка нагло је затворено у собицу... као затвор. Остатак детињства сам даље мање-више помно пратио кроз прозор. Полазак у школу је мало поправио ситуацију... – прича наш саговорник за кога је немаштина била извор креативности па су стрипове испод клупе читала друга деца, а он се определио за Толстоја и Достојевског.

– Није моја Јагода имала пара за бацање на стрипове, али ме је уписала у библиотеку – сећа се вечно захвалан син. Код куће сам радио домаће, а у школи веома често испод клупе „ратовао и мировао”, а чудио се „злочинима и казнама”.

Препричава се анегдота како га је наставница једном приликом прозвала: „Ћустићу, дај те стрипове овамо”, када јој је пружио књигу било јој је непријатно. Тако је већ са десет година први пут прочитао „Рат и мир”, касније је поново узео исту књигу у војсци, по други пут. „И опет ћу ако ми деца дозволе, мада је сада моје време њима корисније и потребније него мени самом”.

На питање ко је његов омиљени писац књига, без премишљања је пао одговор –Мехмедалија Меша Селимовић.

– Као дечака, на путовања око света водили су ме Бранко Ћопић, Жил Верн и Карл Мај. Никада нисам патио за путовањима у далеке пределе, најдраже путовање ми је било за распуст у родну Осињу. И сада немам некаквих жеља, важно ми је да сам са породицом, где год.... – искрено ће.

Тренирање каратеа у пубертету је био начин да се троши енергија. На питање какав је његов став о борилачким вештинама, да ли и синови тренирају, каже:

– Човек увек треба да буде способан и спреман да одбије од себе све врсте напада. За неке нападе најбоља одбрана се налази у неким књигама, за неке у борилачким вештинама. Покушао је Василије Вид да иде на аикидо, али су ти тренинзи били веома површно и неозбиљно организовани, он је то осетио и одустао... Кад мало поодрасте, покушаћемо даље, сада ће вероватно на пливање.

– Данас је то још теже, ипак су ономад била нека витешка времена, било је посла, могло се од тог посла и нормалније живети, док смо били власници своје државе... Сада кад нам капу кроје лешинари, капа одједном више није таман, већ је све мања и мања...

Није сачувао прве гусле

Слободан је рано заволео гусле. Слушао је као дечак плоче на старом грамофону, чекајући да се мајка врати са посла. Од седамнаесте године је самосталан. Један од првих уговорених послова била је помоћ оцу школске другарице око кречења, а уместо новца млади молер је „зарадио” инструмент.

– Да, ја сам у свом животу скоро све сам зарадио, мени је то нормална поставка ствари. Гусле сам намакао као део хонорара, јер сам видео да чика Никола нема баш много пара, онда ме је он мало и научио и... Била је прва гусларска опера на свету „Бановић Страхиња”. Ту сам гуслао и певао влах Алију, и од тада имам надимак Алија, који се мало фуцнуо у току рата за распад СФРЈ, али и даље ме моји стари другови и колеге често ослове по надимку. Нисам сачувао прве гусле. Након пријемног испита украдене су ми....

После првог наступа у аматерском позоришту у Новој Пазови Слободан је позоришну сцену безусловно заволео. После је играо и у представи „Дервиш и смрт” и дефинитивно се „инфицирао” глумом.

Уметност из хобија је лепа али од нечега се морало и живети. Будући да је сам бринуо о себи, морао је да ради. Није могао да се скраси на једном, па су се послови низали али и занати. Једно време се запослио у грађевинском предузећу, али га то није држало, па је постао фасадер. Завршио је и за ватрогасца.

– Да имам неколико заната, довољно да негде могу да радим и као домар. То је све било тумарање у мраку до изласка у улазак, духовитих опаски.

Василије, Зарија и Танасије Ћустић

Некако у то време је Егон Савин режирао „Пазарни дан” у Звездара театру где је статирао, касније је отишао у лесковачко Народно позориште у чијем ансамблу је играо и на фестивалу „Јоаким Вујић”. Ћустић је био најстарији бруцош београдског Факултета драмских уметности, старији годину дана и од Зорана Радмиловића који је уписао Академију са 27 година. Прича нам о томе како је одлучио да упише ФДУ, како је било седети у класи са много млађим колегама: Драганом Јовановић, Иваном Жигон, Дејаном Парошки, Небојшом Љубичићем…

– Опет судбина, али да неко не каже овај ништа није радио, него је само седео и чекао судбину... Не, управо обрнуто, много сам и свашта радио, због тога сам и био увек на правом месту у правом тренутку. Не бих се појављивао на пријемном испиту да ми није мој драги професор Миленко Маричић рекао да обавезно дођем. Студирање је текло лепо, колеге са класе у просеку осам година млађе од мене биле су ми некако таман... Њихова машта и моја реалност били су веома занимљива комбинација – примећује.

Многе младе талентоване људе је припремао за глуму.

– Све ређе то радим, јер имам често осећај да те младе људе, својом помоћи гурам у амбис. Због тога пре него почнем са тим гурањем, прво им веома простим речима и јаким аргументима објасним да у животу могу проћи много лепше а и лакше....

Пред распад СФРЈ склонио се на један сплав на Ади Међици, да не би морао како је говорио да се изјашњава кога више мрзи цитирајући Мешу Селимовића: „Немам два срца – једно за мржњу, а друго за љубав”?

Како је бити сам, изолован од света?

– Ван света, значи бити у себи. Ништа лепше и комплетније од састанка са самим собом, то је једно тако драгоцено и неопходно дружење – каже.

Стриц млађи од братића

Слободан из првог брака има два сина Љубомира и Николу. Никола се оженио и има сина Стефана. Супруга Јелена му је родила Василија Вида, Танасија и ћерку, за коју су изабрали старословенско име Зарија. На питање да ли се удварао без премишљања одговара:

– Нисам, покушао сам да се извиним, али пошто није прихватила извињење, запросио сам је – признаје наш саговорник.

Примећујемо да синови Василије (6) и Танасије (4) унуку осмогодишњем Стефану дођу стричеви, а Зарија му је тетка.

– Браћа и сестра.... необична комбинација због разлике у годинама, али... иде то весело – каже Слободан.

Када је реч о храни познати глумац воли да једе све што његова Јелена спреми.

– Омиљен му је купус на Јеленин начин. Чоооовече, та жена свашта уме и ја то с љубављу испоштујем. Волим Стевкину сарму. Кувам кафу... немам времена за нешто дуже, правда се мада не крије да се труди да што више времена проведе са породицом јер му је са њима најлепше. Супрузи Јелени је помогао да роди кћерку. Позвали су бабицу и супруга се породила код куће, а након што је пупчана врпца престала да пулсира, узео је маказе и пресекао је – звучи баш лако.

Породична слава Ћустића је Свети Игњатије Богоносац.

– Одлазак у цркву је такође за нас леп излазак и све чешће излазимо – деца воле да уђу у цркву. Објаснили смо им колико је било неопходно... Све има своје време –констатује наш саговорник уверен да народ који се одриче свог постојања, духовности, вере и истине нема шансу да опстане, јер постаје безлична маса.

Када није са породицом, која је за њега стуб, темељ и почетак свега, онда је у позоришту. Већ готово 20 година је члан глумачког ансамбла БДП-а, од прошле године и у својству директора. Како се глумац сналази у улози првог човека позоришта питали смо на крају разговора.

– У почетку је било мало неудобно... необично.... нелогично... неочекивано... сада је све како треба и праве резултате ћемо видети на јесен, нормално, то је доба жетве. Сетва ће јесења бити још лепша и већ јој се радујем – признаје.

-----------------------------------------------------------

У позоришту, на филму и телевизији

Више од две деценије Слободан Ћустић је члан Београдског драмског позоришта, одиграо је и запажене улоге на филму и ТВ серијама, а режирао је представе: „Дервиш и смрт”, „Трагом једне младости”, „О глуматању”. Широј јавности познат је по улогама у филмовима: „Кудуз”, „Ђука Беговић”, „Већ виђено”, „Три карте за Холивуд”, „Нож”, „Празник у Сарајеву”, „Проклета је Америка”, „Монтевидео бог те видео”, документарцу „Лауш” и другим. Играо је у серијама: „Заборављени”, „Трагом Карађорђа”, „Цват липе на Балкану”, „Самац у браку”, и у представама, између осталих: „Дервиш и смрт”, „Трагом једне младости”, „Фалсификатор”, „Харолд и Мод”, „Ожалошћена породица”, „Елинг”, „Живот је пред тобом” .

-----------------------------------------------------------

Дервиш и смрт

И док су многе Ћустићеве колеге маштале да играју Хамлета и сличне улоге, он је желео да игра Ахмеда Нурудина, јер је за њега то глумачки појам. Једно време је био премлад за њега а онда, како на једном месту рече, умало да постане престар. Да се то не би догодило одлучио је да уради драматизацију романа Меше Селимовића и на сцени Београдског драмског позоришта одиграо Нурудина.

За њега не постоје велике и мале улоге: „Квалитет хране не мерим по килажи већ по садржају. А ја сам тај који утиче на садржај. Уколико желим да направим нешто укусно, оно ће такво и бити.”

-----------------------------------------------------------

Осмехом купују све

Јелена Ћустић, архитекта, супруга познатог глумца, странице своје књиге „Дневник једне мајке” исписује речима љубави: „У нашој причи осмехом се купује све, лепом речју се граде прелепи замкови, а пољупци су тачке које стављамо између речи, ван сваког правописа. Тај наш свет је најлепши, зато што га красе њих троје... наши мали чаробњаци.”