Челичне даме Латинске Америке

Аргентина, Бразил, Чиле. Како то да три најјаче државе на јужноамеричком континенту воде жене?

Кристина Киршнер (61) је прва жена која је у земљи фудбала, меса и гаучоса на председничко место доспела преко гласачких листића и једина којој је на изборима поверен други мандат. Бившу прву даму и удовицу покојног председника Нестора Киршнера од почетка упоређују с Хилари Клинтон. Али Аргентинка је успела оно што није пошло за руком бившој америчкој првој дами. Хилари је 2008. изгубила председничку трку, док је Кристина 10. децембра 2007. тријумфално ушла у председничку Ружичасту палату на буеносајреском Мајском тргу. Претходно је са 22 одсто разлике надмашила свог председничког ривала. Америка је добила свог првог црног председника, али је и даље у дилеми да ли да допусти да у Белу кућу уђе шефица. У Аргентини је ситуација обрнута. Ова држава је „беља” од свих других америчких земаља и може се поуздано рећи да тамнопути немају много шанси да стану на њено чело. Жене су у аргентинском перонизму већ водиле главну реч. Сетимо се само легендарне Евите, друге жене Хуана Перона. „Духовна мајка аргентинске нације” прерано је умрла, али је по својој способности да с балкона Ружичасте палате запали масу надмашила све потоње латиноамеричке вође.

Дилма Русеф (68) такође је прва председница у историји Бразила, где су жене донедавно могле да рачунају на главну улогу само у атрактивним голишавим карневалима. Бивша герилка у прошлости је носила „калашњиков”, борећи се „мушки” против десничарске војне хунте, и није то имало никакве везе са живописним школама самбе. Недавно су јој Бразилци поверили други председнички мандат, иако је мало пре тога фудбалска репрезентација на Мундијалу, усред Бразила, изгубила у полуфиналу од Немачке и то са шест голова разлике у корист Германа. Много шта из биографије Дилме Русеф говори да је ова некадашња љута левичарка а садашња лидерка левог центра чвршћи борац од многих мушких вођа. Иако припада такозваном слабијем полу, Дилма је у младости три године мучена у казаматима војне хунте и никад није одала ниједну информацију. Била је тешко болесна, лечена је хемотерапијом, изгубила је косу, носила перику, и сачувала осмех на лицу.

Њен претходник популарни Ињасио Лула да Силва плакао је „као жена” када је Бразил у Копенхагену надиграо Чикаго, Токио и Мадрид и добио да буде први домаћин олимпијских игара на латиноамеричком континенту. Али његовој наследници Дилми Русеф припао је тежи део посла. Она је морала да истрпи звиждуке због огромних инвестиција у непотребно велики број спортских објеката у које су се добро „уградили” бивши функционери.

Бразилска челична лејди без размишљања је одлучила да откаже уговорену званичну посету Вашингтону када се испоставило да је и њен телефон био под надзором америчких шпијунских служби. Мало би који мушки председник био спреман да откаже уговорени сусрет са америчким председником, али Дилми је то ишло лако.

Недавно је јавност видела њене сузе, када је комисија за истину завршила рад и објавила исцрпни извештај о тортури и убиствима почињеним над неистомишљеницима у време војне диктатуре (1964–1985).

Комисија је радила дуже од две године и после хиљаду испитаних сведока на више хиљада страница детаљно описала прогоне и мучења којима су били изложени припадници и симпатизери левичарских организација. Дилма до данашњег дана није много говорила о мучењима којима је била подвргнута, али је пред комисијом у својству сведока рекла да су то „ожиљци који те прогањају читавог живота”.

Околност да је и председница Чилеа Мишел Башеле (63) била жртва Пиночеове диктатуре не може се назвати случајношћу. На континенту где су уз подршку Вашингтона војне хунте најсуровијим методама ућуткивале неистомишљенике, жене су показивале храброст и у најопаснијим временима. Мишел Башеле једина је жена на месту председника у историји Чилеа и једини челник који је два пута изабран на највиши положај у држави. Њен отац био је бригадни генерал који се противио Пиночеовом пучу и због тога је убијен у тајном затвору. Заједно с њим, без икаквих основа су тамновале његова кћерка – садашња председница Чилеа, и њена мајка. Нема места да се у једном тексту опишу детаљи спектакуларне биографије Мишел Башеле, доктора педијатра, полиглоте, која је у изгнанству у Источној Немачкој и почела студије медицине.

Слично као Дилма Русеф, ни социјалисткиња Башеле није много говорила о мучењима које је претрпела у Пиночеовим казаматима. „Није то било ништа у поређењу с оним што су преживели други, никад ми нису укључивали електрошокове, претили су ми да ће убити моју мајку, а њој су говорили да ће остати без кћерке”, испричала је 2004.

Ако бисмо новију историју Јужне Америке хтели грубо да поделимо на мушко-женски свет, онда би по тој шематизованој слици могло да се закључи да су војне ударе и терор над сопственим становништвом спроводили мушкарци, а да су се таквим страдањима супротстављале многе храбре жене, које су у појединим земљама одиграле одлучујућу улогу у развоју дугосузбијане демократије.

Како другачије објаснити податак да су жене данас председнице готово половини становништва Латинске Америке. Ни испред њих ни у њиховој позадини нема ниједног мушкарца да им крчи пут или штити леђа. Председнице Бразила и Чилеа разводиле су се два пута, Мишел Башеле је агностик, има троје одрасле деце, а једно је рођено у ванбрачној вези. На све то бирачи на најкатоличкијем континенту били су спремни да зажмуре кад су гласачки листић убацивали за Башеле и Русеф.

Има компетентних аутора који верују да су жене доспеле на челне положаје у Јужној Америци јер се од њих очекује да ревалоризују демократију и истовремено зналачки воде финансије, онако како то чине мајке кад праве рачуне за своју породицу.

Али да ли су жене мање склоне корупцији када дођу на власт? На ово питање још нема потврдног одговора, чак ни међу онима који бране успон жена ка највишим функцијама.

Ма каква да ће бити даља политичка судбина три латиноамеричке председнице, посебно је занимљиво да ниједна од њих нема мужа, па стога Бразил и Чиле још нису имали прилику да експериментишу са институцијом првог џентлмена у свом државном протоколу. Нестор Киршнер кратко је обављао ту дужност поред своје супруге председнице. Али срце му је брзо попустило и прерано је умро.

Комунизму најоданије државе Латинске Америке нису се прославиле по постављању жена на високе функције. За шездесетак година Кастрове револуције ниједна жена није достигла врхунску политичку функцију у Куби. Ни Чавесов боливарски пут у социјализам 21. века није се прославио по политичкој једнакости међу половима. Венецуела је, с друге стране, на првом месту по броју лепотица изабраних за мис света. Револуционари су одувек волели лепотице, али су им врло ретко допуштали да се мешају у њихове мушке политичке послове.

Зорана Шуваковић