Недовољна ироничност

Текстуални предложак за реп оперу "Земља среће" Душанке Стојановић конципиран је као комбинација монолога и дијалога између два актера, уз додатак хора који независно коментарише радњу, или се директно укључује у њен ток. У формалном погледу текст асоцира на рудиментарне почетке драмске књижевности, односно античку драматургију пре Есхила. Са друге стране, у жанровском, тематском и идејном смислу, могуће је успоставити одређене аналогије са Брехтовом "Опером за три гроша" (1928) због блиске форме критичког музичког позоришта, односно идеје да се у забавном и артифицијалном облику пласирају критичке опсервације о друштву и политици, затим због заједничке анализе гангстерског света, као и темељно ироничног односа према стварности. Ипак, сличност са Брехтом се завршава на површини, јер "Земља среће" не даје промишљенија тумачења друштва које представља, односно ликови и ситуације су углавном постављени једнострано и стереотипно, за разлику од Брехтовог концепта.

Представа у режији Ђурђе Тешић остварена је у ироничном коду, у свим њеним сегментима. На визуелном плану, иронију успоставља светлећи натпис "Земља среће", који припада естетици поп арта (визуелни идентитет Габријел Глид). На аудитивном нивоу представе, ироничан однос гради, на пример, театрална инструментална музика која уводи у радњу и повезује сцене, односно њена акцентована мелодраматичност карикира суштину радње. Пет чланова хора групе "Чинч" који коментаришу догађаје, такође су постављени врло карикатурално (Лука Станисављевић, Ђорђе Илић, Ирена Ванић, Душка Рајковић, Срђан Станојевић). Обучени у некакве зарозане дресове, изразито театралним певањем, маниристичким телесним покретима, као и пренаглашеном мимиком, они пародично разобличавају значење радње, проблематизујући на тај начин суштину ликова и друштвених околности које се представљају.

Главни актери су такође дати стилизовано, као типови, на шта указује и њихова шминка (бели пудер на лицу формира утисак о тој безличности, односно општости). Никола Вујовић игра Бају, типа агресивног и бескомпромисног криминалца/политичара, репујући текст, чиме потврђује миље из којег лик потиче (безакоње улице, императив оштрости и насилности). Цицу, прототип спонзоруше која је самоуверенија од њеног супруга Баје, игра оперска певачица Дубравка Арсић, што је избор који истиче њен (псеудо)елитизам. Посебно су занимљиви фрагменти у којима се њена изразита вербална вулгарност пласира у овој форми оперског певања, јер се у синтези неочекиваног генерише хумор (псовке у дискурсу репа нису смешне). На видео биму се током целе представе емитују црно-бели снимци града, при чему његова употреба није суштински оправдана: ови снимци не граде релевантнији однос према осталим сценским знацима, већ само илуструју урбани контекст, без посебне потребе.

Није спорно да представа "Земља среће" јасно и тачно приказује безнадежну корумпираност друштва и болно реалну везу између криминала и политике, али она у томе ипак није особена ни посебно провокативна, зато што функционише у домену илустрације и клишеа. Чак је и специфична синтеза репа и опере сувише очигледна и једнодимензионална; представи фали суптилнијег и луциднијег поигравања са идејама које се третирају. Ова врста ироничности и друштвеног критицизма у позоришту нису више довољни пер се, јер је и сам масмедијски дискурс данас понекад пародичан и самокритичан. Да би се у позоришту постигла провокативност која подстиче имагинацију, неопходна је сложенија, амбивалентнија, постиронична надградња ове већ подразумевајуће ироничности.