Свети отпор тржишту

Француски песник Филип Танселен са радошћу је примио вест да је добитник песничке награде "Бранко Радичевић" и у септембру ће допутовати на Стражилово да је прими. Професор на париском универзитету, који својим студентима пре сваког часа десет минута чита поезију, одувек је тврдио да не одваја поезију од филозофије. Напротив, обе их сматра оружјем борбе за слободу. Цитирајући француског филозофа Жила Делеза, који је једном рекао да унутар језика треба монтирати ратне машине, Танселен сматра да је то једна од могућности за песника и за његов свети отпор лаганој деструкцији мисли и људских вредности.

Рођен у Паризу 1948. године, Филип Танселен је носилац државног доктората, професор естетике и шеф катедре за позориште на Универзитету Париз 8 Сорбона. Један је од оснивача и директор Међународног међууниверзитетског центра за проучавање и креирање поетског простора (ЦИЦЕП), у оквиру кога се организују семинари и радионице. Објавио је више од 20 збирки песама и књига из области естетике, а поезија му је превођена на немачки, турски, арапски, италијански и енглески језик.

Залажете се за појединце, народе и државе које трпе и страдају због воље политичких моћника. Шта песници могу да учине за овај свет?

Не мислим да песници и други ствараоци могу учинити свет бољим, али сматрам да могу инспирисати друге и помоћи им да пруже отпор светским организацијама које га гурају у беду и безнађе. Поезија може да се побуни, као што историја показује да је већ чинила, против трговине надом и против трговаца лошим сновима, чији је једини идеал потрошња и који стављају знак једнакости између људског бића и потрошача. Поезија је једина од свих видова човековог изражавања која данас није на продају. Она нема цену и не покорава се закону тржишта.

Колико вам значе песничке награде, конкретно ова која вам је додељена у Србији?

Заиста сам почаствован. Чини ми се да дугогодишње пријатељство између Француске и Србије, о коме се прича и за које се понекад помисли да је нестало, поново налазим у љупком гласу поезије, врхунској песми људске историје. Био сам у Београду два пута, једном са песникињом Женевјев Кланси као гост Међународног сусрета писаца. Задивљен сам дочеком који Србија пружа песницима и значајном простору који даје поезији. Жалим што и Француска, са тако богатом историјом поезије, није на исти начин брижна према поетској мисли.

У којој мери познајете стваралаштво Бранка Радичевића?

Ако знам Бранка Радичевића по његовим песмама, не владам толико суштином његовог стваралаштва да бих могао да то опишем у неколико реченица. Рекао бих само да је поезија, онако како је он схватао и онако како је ја схватам, глас бића који превазилази језичке границе.

Пишете песме о деци у Гази и Багдаду, борите се за основна права имиграната у Француској. Поезија је за вас свети отпор?

Верујем да поезија може и мора да представља отпор човека према свим формама угњетавања. Инсистирам на значају поетског гласа у историји друштва. У мојој поезији веома је присутна историја. Она храни и негује моју инспирацију, мој израз. Међутим, таква поезија је у опасности да је забране, да је убију.

Можда већ присуствујемо њеном убијању. И сами сте рекли да је ово најтежи период за поезију.

Живимо у свету слике а између онога што је догађај и онога што је сан, више нема места за песнике. У свету који негира вредности, који је одбацио етику, има много разочараних песника, као уосталом и писаца и интелектуалаца.

Ваша поезија израсла је на барикадама 1968. године. Данас, међутим, многи криве "шездесетосмашку филозофију" за све недаће с којима се бори француско друштво.

Француска политика ме не занима, јер политичари данас, без обзира на то којој странци припадају, немају визију будућности. Једино што они умеју и раде јесте да са више или мање ентузијазма стварају униформисани свет, стандардизован свет профита под плаштом прогреса. Они немају ниједну утопију. Само сиви и тужни прагматични реализам сличан њиховом тужном међународном политичком еквиваленту који одбацује људе као што одбацујемо употребљену ствар.

А где је француска интелигенција? Недавно је један од такозваних "нових реакционара" Ален Бадиу предвидео скори крај левичарских интелектуалаца.

Нећу говорити о левици пошто више не знамо ни шта је она, ни где је. Али француска интелигенција није ишчезла. Она је само већ више од двадесет година окупирана, а окупатори су културни и уметнички продукти друштва спектакла. Називајући себе интелектуалцима и уметницима, актери таквог друштва окупирали су целу културну и уметничку сцену и лете од једног до другог места на планети, где телевизије и штампа јуришају на масакре и катастрофе. Сензибилна интелигенција Француске, она која ради критичке анализе и инвентивне креације, и даље постоји. Она је у истој мери бриљантна и страсна као пре тридесет и више година у време Сартра, Мишела Фукоа, Жила Делеза, али она више нема где да изрази свој отпор против униформисаности и владавине тржишта. Она је жртва новог вида цензуре. Поезија, као радикална мисао једног другог света, може да постане склониште.