Прилика за Србију, још једном

„Политика” је недавно објавила мој ауторски текст, у којем сам препоручио српској влади да озбиљно схвати изјаву албанског премијера Едија Раме да ће Албанија и Косово бити приморани да се уједине у заједничку државу уколико пут Косова ка евроинтеграцијама не буде отворен и ако Приштини не буду укинуте визе. Иако је могуће да су Рамине речи биле само цинична претња, у чланку сам предложио Србији да целу ситуацију претвори у сопствену прилику тиме што ће са Тираном и Приштином отворити преговоре о признању независности јужног дела Косова и прихватању евентуалног спајања тог дела Косова са Албанијом. Заузврат, територија северно од реке Ибар била би припојена Србији, док би чврст, међународно гарантован план омогућио заштиту српских заједница и верских и историјских места која се налазе јужно од Ибра.

Моји пријатељи, Драгомир Анђелковић и Слободан Самарџић, разматрали су потом мој предлог у добро сроченим одвојеним чланцима, такође објављеним у „Политици”, а на адресу листа стигло је и неколико других писама; неки аутори су се сложили са мном, већина није. Будући да сматрам да је добро дискутовати о важним, виталним питањима, решио сам да Анђелковићу и Самарџићу кратко одговорим.

Прво, обојица су се упитали зашто помињем само aлбанску унију, а не и право Срба да се уједине. Основни разлог због којег о томе нисам говорио у првом тексту јесте тај што сам био заокупљен изазовом који је натукнуо Рама, који се бавио Косовом, а не питањем ширих етничких интеграција на Балкану. Међутим, свако ко познаје мене и мој рад упознат је с чињеницом да сам већ двадесет година отворен заговорник идеје да Срби свакако имају право да се уједине. Управо стога сам и рекао да би било какав договор који би склапали Албанија, Косово и Србија морао да подразумева уступање северног дела Косова Србији. Нажалост, у Београду постоји страх да би тако нешто „међународна заједница” дочекала више него негативно. Посебно би против биле САД и Западна Европа. Српска влада сматра да би било какви преговори који би се тицали промене граница у региону угрозили пут Београда ка чланству у Европској унији. То је посебно могло да се уочи током недавне посете министра иностраних послова Немачке Штајнмајера Србији, када му се Београд малтене улагивао. У ширем смислу, владино прихватање Бриселског споразума сведочи о томе да је Косово као интегрални део Србије отписано и да је жртвовано на олтару ЕУ. Нажалост, ако Србија и постане члан ЕУ, то се неће десити у скорије време.

Друго, преговори који би се тицали статуса Косова могли би да воде до отварања питања статуса Републике Српске, што је, премда у вези са њим, ипак другачије питање од Косова. Уколико Србија и Република Српска заиста желе да се уједине, требало би да имају свако право на то и прилику. Дакле, шта их спречава да то и учине? Република Српска увиђа корист од поштовања политичке и конституционалне структуре коју је успоставио Дејтонски споразум, а он не би дозволио то уједињење. У њиховом је интересу да не буду у претесним везама са Београдом, осим онако како је то дефинисано у члану 4. Дејтонског споразума. Штавише, у с овим у вези је Београд у страху од могуће реакције „међународне заједнице”. Због свега тога – а разлози су различити – у овом случају не постоји основана и дубока политичка воља ни Београда ни Бањалуке да се позабаве могућношћу уједињења. Лакше је и комфорније бити инертан него деловати смело, самоуверено и креативно.

Треће, Анђелковић и Самарџић сматрају да је тренутна ситуација у којој се налазе Србија и Косово производ америчког мешања у региону, а да је сада остављено локалним властима да преузму одговорност за рашчишћавање америчког нереда. Потпуно се слажем. Као што сам мислио и протекле две деценије – америчка и европска политика у региону лоше је осмишљена и лоше спроведена. Они који су је кројили нису на најбољи начин разумели регион и доносили су одлуке које нису биле у интересу Балкана, већ су се тицале њихових личних интереса. Стално присуство институције високог представника у БиХ један је од примера који говори у прилог томе. Међутим, лидери на Балкану требало би и то да доживе као неопходан подстицај и да преузму ствари у своје руке. Нажалост, тешко да ће се то десити.

И на крају, моја два пријатеља мишљења су да су Срби били стрпљиви – они су спремни да чекају, али ће на крају ипак вратити цело Косово у састав Србије. После свега, истакли су, иако је Османско царство држало под окупацијом овај регион 400 година, Србија је постала целовита и независна држава. Ово је становиште, по мом мишљењу, двоструко проблематично. Најпре, праву препреку за повратак Косова под контролу Србије не представља нека страна сила која може бити избачена, отерана и враћена кући. Проблем је у томе што би се аутохтоно становништво јужног дела Косова бунило уколико би дошло до покушаја обнављања српске контроле – а то би довело до обнављања сукоба и рата, нових разарања и смрти на обе стране. Потом, било би заиста поштено рећи свим Србима, посебно онима на северу, да би морали да чекају још стотинак година или више да би повратили своју покрајину. Разумем и саосећам са српским националним осећањем које вуче у свом правцу. Али, оно мора да се следи на савремен, реалан начин.

Професор националне безбедности, Вашингтон