Паралелни светови

Не сећам се празнијег 1. маја. Не због пара, уранака са танким крменадлама и фраза синдикалних лидера, који су на позицијама дуже чак и од прегажених политичара палих с власти. То смо имали и раније. Навикли смо на тај протокол по коме се обележава Међународни празник рада, у турбофолк маниру лепљења ритмова „модерног тржишта” на хармоникашки јецај позног „социјализма” југословенског типа.

Није новина ни то што је готово свако пробао да се огребе о 1. мај. И они који су отворено у политици, али и они који би можда волели да буду, а сада су аналитичари или представници независних институција. Неки од њих су празник искористили да поруче како права радника нису на највишем нивоу, без прецизирања на шта тачно мисле. То звучи допадљиво, али само ако живите у наивној заблуди да је пригодно, рецимо када планирате политички ангажман, да тој великој гласачкој популацији пошаљете топлу поруку. Ипак, свако има право на наивност.

Реч је о значајнијим показатељима туге 1. маја. Искористићу опаску истомишљенице коју не познајем, пошто за оно што пише сазнајем са друштвених мрежа.

Србијом, каже она, лутају стотине хиљада људи који се осећају сувишним већ 25 година. То је најдубља мука српског радника, Србина и припадника свих других народа који у Србији живе, како јадно дефинише нашу земљу Устав који ћемо, надам се, ускоро мењати.

И у праву је: Србија не може да се успостави као функционално, динамично и одрживо друштво зато што не успевамо да уверимо огромне масе њених грађанки и грађана да у њој има места за све њих, да су потребни и важни, да неће завршити као непотребан кусур модернизације земље.

Зато су бесомучне расправе, које водимо ми, политичари и политиканти, активисти разних боја, смешне тим људима. Каква, црна, расправа о неолиберализму и социјалној држави? Какве „три осмице”, осам сати рада, осам сати доколице, осам сати сна, за мајку студенткиње учитељског факултета која живи у Лесковцу, а последњих 25 од 30 година, после матуре, проводи чекајући боља времена? Какви, црвени или црни, стартапови, дјудилиџенси, нови светски пореци?

Такви људи, а њих је много више него што можемо да замислимо, и нису међу њима само мање образовани, мање вешти и мање млади, не могу да закаче свој живот, своје последње планове, своју наду за децу, за тако организоване теме у јавном животу.

Они не могу да развију предузетнички дух, ако им изгледа да су инфериорни, да ће их одувати локални кабадахија или мултинационална компанија, које виде као конкуренте кад им кажемо: постаните предузетници и мали капиталисти. Они још теже могу да виде себе, Богу хвала, међу левичарским популистима и доконом делу опозиције која им поручује да ће опет доћи комунистички рај, па ће другови другарицама поклањати каранфиле за 8. март, а сви заједно транжирати полутке пред 1. мај и 29. новембар.

Заправо, полутке су одличан пример како се, без разлога, стидимо да будемо нормални. У Србију долази највећи европски приватни произвођач меса. Озбиљни људи, практични Немци, ништа виртуелно и на дугом штапу. Умеју од свиње да искористе скоро све, умеју то да продају, сјајно је што хоће да раде у Србији. Али, то никако да постане жива тема у јавности, а могла би да буде копча кроз коју ће људи поверовати у реални развој и своје место у њему.

Ту инвестицију, ако се реализује, сматрам најважнијом у последњих 30 година. И због величине, и због извоза, и због чварака, хамбургера и лекова који ће излазити из тих милиона свиња. И још важније, због поруке. Због чињенице да свако у Србији зна шта је свиња, државу смо створили на томе.

Због тога што Србин, онај од кога хоћемо да сутра буде предузетник, може да види себе као део ланца који ради са свињарском индустријом, а да у њој не буде само прост најамни радник, у лизингу, као што себе види у хипермодерним наноиндустријама, које се обично своде на пресовање каблова за инвеститора који у понедељак може да спакује машине и оде тамо где је субвенција издашнија.

Не можемо да направимо новог човека, Србина предузетника 21. века, на силу, као што не можемо вечито да мењамо батерије на старом човеку, Србину самоуправљачу, сломљеном у рушевинама краја 20. века.

Можемо, међутим, да престанемо да будемо примитивни. Можемо да се не стидимо производње свиња. Можемо да покажемо људима нешто што могу да замисле, што разумеју, нешто што на крају месеца има конкретан резултат, у месу или парама. Нешто што није само клик на интернету. Нешто што није теорија о негативном утицају ријалити програма на родне представе у урбаним срединама, на шта се обично своде расправе о овој земљи.

Свиње, браћо, свиње, а не само манифести, суфле и прапорци. Тако ће празници рада бити радоснији.

Директор Trust Market Research