Мит о безусловној љубави

Представа о безусловној љубави, у којој је неко вољен такав какав је, делује веома примамљиво. Изгледа да је људима привлачније да буду вољени на овај начин него да они неког другог воле „безусловно”. Зато се треба запитати шта је безусловна љубав и да ли је уопште могућа.

Осећање љубави једне особе према другој резултат је емоционалног везивања до којег је дошло зато што је прва особа веома позитивно оценила другу особу као људско биће. Особа која воли, осећа да воли због тога што је претходно оценила да је друга особа успешно испунила одређене критеријуме. Према томе, испуњење датих критеријума јесте услов за појаву љубави. Како то важи за појаву било којe љубави, онда је јасно да нема смисла говорити о безусловној љубави.

Када би љубав заиста била безусловна, тада би било немогуће престати некога волети. Тада би друга особа увек била вољена, без обзира на то шта je урадила или није урадила, без обзира на то каква би била. Знамо да у стварности то није случај: људи престају да воле онда када процене да други више не испуњава њихове важне критеријуме. Уколико друга особа уради нешто због чега особа која ју је волела промени представу о њој из веома позитивне у веома негативну, тада је могуће не само да престане љубав већ да је замени презир или мржња.

Многи истичу да безусловна љубав јесте могућа јер они тако воле властито дете. Али управо у том „доказу” је скривени услов: воле своје, а не неко друго, туђе дете.

Романтично очекивање особе да ће наћи правог партнера који ће је волети безусловно јесте сигуран пут у разочарање. Без обзира на то да ли је то фантазија размаженог детета које очекује да у одраслом добу пронађе некога ко ће га волети онако како су то чинили мама и тата или је то фантазија занемареног детета које верује да има право да у одраслом добу добије ону љубав коју није добило у детињству, она је нереална. Како постоји велика разлика између родитељске љубави и партнерске љубави, ниједан партнер неће моћи да замени или надокнади родитељску љубав.

Највећи проблем са захтевом да буду безусловно вољени имају они који не разликују себе од својих поступака, тако да сматрају да свако ко их искрено воли мора да прихвати и сваки њихов поступак или жељу. Сваку критику, замерку или супротну жељу они доживљавају као негацију да их партнер безусловно воли, због чега протестују, опирући се покушају „условљавања”.

Концепт „безусловне љубави” је био корисна антитеза оној врсти емоционалног уцењивања када једна особа условљава другу особу или дете: „Волећу те ако урадиш то и то, а ако не урадиш, нећу те волети”, али је као недовољно дефинисан створио нову врсту неостваривих љубавних очекивања, а тиме и проблема у љубавним везама.