Дисциплина Кичме!

У тренуцима док се народна власт игра мачке и миша избјегавајући да се директно и искрено ухвати у коштац са комплексном геостратешком ситуацијом у коју смо се по ко зна који пут насукали, имам потребу да вам опишем нешто што је неоспорно добро, позитивно и племенито, а вјеровали или не, долази одавде.

Лијепо је кад човјек пронађе неког даровитог, интелигентног, вриједног и поштеног коме неометано може да се диви, не страхујући да ће га тај исти једног дана разочарати.

То је Која, и његов фуриозни, компактни бенд „Дисциплина Кичме!”.

Да, управо тако се пише име тог бенда, са обавезним ускличником на крају.

Случај је хтио да смо се обрели на истом мјесту, да свирамо на истој бини.

Егзитовци су направили групни концерт у Новом Саду, вече изборног дана, да мотивишу најмлађе бираче да гласају; могло се ући на концерт само ако вам је прст био „плав”.

Ми смо свирали од 9 до 10.30.

А онда су на бину изашли они.

Првих петнаестак минута њихове свирке провео сам у бек стејџу, међутим, некаква необична, шармантна сила, ритмична тутњава и бука измамила ме је у салу, и за минут сам се нашао иза микс пулта, гдје је звук обично најбољи.

Следећих сат и кусур као да сам присуствовао хипнотичком обреду у којем је банда контролисаним дозама буке, ритма и кратких, мудрих и поучних стихова направила од публике један јединствен организам, који се ритмички помјерао и упијао сваки тон.

Имао сам утисак као да сам ушао у постројење хидроцентрале, слушајући како неумољиво меље воду и уз тутњаву прави електрицитет високог напона.

Након свирке, Мања, Буца и Која улазе у бек стејџ. Тихи, скромни људи, просто несхватљиво да су до прије два минута правили такав ,,ршум” на бини.

Истовремено осјећам и љубомору и понос. Љубомору што ми кичма никада није била толико дисциплинована,

понос што сам привилегован да их познајем.

Ужитак краси и осјећај да их успијех и слава неће никада покварити.

Уосталом име све говори.

Дисциплина Кичме!