Високо образовање – ниски ударци

У четвртак пре подне, испред зграде у којој живи, на препад и без велике шансе да се одбрани, претучен је др Милован Шуваков, један од најуспешнијих младих физичара у Србији и помоћник министра просвете, науке и технолошког развоја за питања високог oбразовања. Претукли су га металним штанглама непознати нападачи у капуљачама.

Није Милован Шуваков пребијен зато што има вредне радове из области физике – тог истог дана требало је да му буде уручена награда Института за физику. Ни то што је помоћник министра, само по себи, није пресудно. Нема сумње да је повод за обрачун његово ангажовање у променама у систему високог образовања. Колега Шуваков се није устручавао да многе ствари назове правим именом, што се некима није свидело. У последње време, у својим иступима говорио је о борби за истински квалитет у високом образовању и о промени начина финансирања у овом сектору. Могу само да замислим колико су неки осетљиви не толико на помен квалитета, колико на то што се дира у начин финансирања. Ипак, није проблем у томе што има оних којима не одговара да се покрећу питања која нису у складу с њиховим интересима, тога је увек било и биће. Проблем је што се формира амбијент у којем је логично, скоро очекивано, да се уместо аргумената и ставова користе штангле, а уместо јавног наступа и потписа - капуљаче.

Над бруталношћу, која је и повод овог текста, морамо да будемо згрожени, то је природно, али не смемо остати само на томе, то је скоро као да све једноставно игноришемо. Најмање што можемо јесте да покушамо да разјаснимо шта се заправо дешава. Систем нам је тренутно тако постављен да је свим чиниоцима високог образовања први и једини задатак борба за голи живот, а тек онда рад за боље високо образовање у целини.

Тестирајмо ову тезу кроз приватни и државни сектор. Приватним високошколским установама скоро да није могуће да мисле или брину о општим интересима високог образовања. Оне су махом и основане због профита; да није тако, вероватно бисмо на неком од приватних универзитета имали и студије геологије. Држава се према приватним високошколским установама односи каткад као мајка, каткад као маћеха – зависи од тога ко је министар просвете – али углавном их оставља да пазе на свој бизнис који је мање или више камуфлиран образовањем. Проблем се компликује тиме што државни сектор „тресе” иста грозница. Наиме, установе чији је оснивач држава годинама су, од те исте државе, недовољно финансиране и остављене су да се саме сналазе. У том сналажењу, које опет није ништа друго до сурова борба за опстанак, државне високошколске установе се понашају као и приватне. У таквој ситуацији и једни и други ће све мере усмерене ка напретку високог образовања државе Србије, што би морао да буде њихов заједнички интерес, прихватају само дотле док те мере не угрожавају њихов опстанак. Сад би требало да буде јасно зашто наше високо образовање понекад личи на борбу чикашких група у време прохибиције, у којој владају суви интереси и у којој нема много емоција, већ се све дешава искључиво пословно – strictly business.

Нажалост, нема тога што се може преко ноћи урадити, па да се сутра пробудимо и видимо како је све у реду. Предуго ова наша ноћ траје. Који је статус „афере индекс”, колико наших политичара има ваљану диплому, шта је стварно плагијат, а шта само смешно образложење? И опет видим – тамна је ноћ! Нисмо свесни колико је важан здрав амбијент. Уверен сам да нам млади, образовани не одлазе због тога што нам је лоше образовање и због неуспеле болоњске реформа нити зато што нема посла. То је зато што живимо у држави у којој младог и успешног доктора физике могу без проблема да претуку неке особе у капуљачама, и то због тога што је спреман да отвори нека важна питања у високом образовању. Ако се и сад помиримо с тим, значи да прихватамо овакав амбијент у којем ће борба интереса бити још суровија. Тиме смо прихватили и одговорност за наредну „чисто пословну” реплику, која, нажалост, гласи: „Leave the gun, take the cannoli” (филм „Кум”, слоб. прев: Остави пиштољ, узми каноле).

Професор Рударско-геолошког факултета, дописни члан САНУ