Магистри нашег просека

Положај научних радника у Србији дуги низ година није био тако лош као данас. Оно што ситуацију чини алармантном јесте чињеница да, као крајњи корисници буџета који је већ дефинисан за 2008. годину, научни радници убудуће могу да очекују само даље погоршавање свог материјалног статуса. Како је већ увелико на ниским гранама, он се не може срозавати у недоглед. Сви знамо шта се десило са магарцем кога су учили да гладује.

Под научним радницима подразумевају се магистри и доктори наука запослени у научним институтима (које су основали држава, факултети, САНУ), који живе искључиво од научног рада, а не и од наставе, те их финансира само Министарство науке. Коефицијенти по којима се обрачунавају зараде научних радника никада нису посебно дефинисани већ се – по неписаном правилу – преузимају они који важе за просветне раднике у високом школству јер категорије научних радника (по распону квалификационе структуре и нивоима сложености посла) представљају пандане факултетским звањима асистента, доцента, ванредног професора, редовног професора.

Недавно је објављен податак да је просечна плата у Србији за децембар 2007. године премашила 34.000 динара. Он би се могао прогласити нетачним пошто не садржи децембарске плате научних радника које до овог тренутка (31. јануара) још нису исплаћене. Али то би било пуко ситничарење, јер је удео око две и по хиљаде научних радника у институтима, за статистику, на нивоу целе државе занемарљиво мали. Судећи по нереализованим налозима за исплату, децембарске плате биће једнаке претходним, новембарским, што значи да асистент-приправник у институту има основну плату око 32.000 динара, асистент 34.500 динара, доцент 41.000 динара, ванредни професор 45.000, а редовни професор 49.000 динара.

Који мотив може да има добар свршени студент да се запосли у научној установи па да три године буде приправник, да би затим кад магистрира имао једва просечну републичку плату? Да ли је оличење нашег просека један магистар?! Да ли је нормално да тај добар ђак, тек кад докторира након још пет година озбиљног рада буде изједначен са својим колегом наставником, који није морао да има просек на студијама преко 9,0 и који ниједан дан није био приправник, јер у школи нема тог статуса. Да се разумемо: нису наставничке плате велике, већ су научничке бедне.

Кључни моменат у настанку тренутне ситуације збио се у септембру прошле године када су плате запослених у високом школству повећане за 20 одсто, а вредност коефицијената за 6,9 одсто, чиме је далеко премашено повећање зарада научних радника од 6,4 процента до кога је дошло месец дана раније. Тренутна предност факултета над институтима од преко 20 одсто са сваком будућом повишицом даље ће се увећавати. Зар у условима када је инфлација око 10 одсто, пораст цена хране преко 16 одсто, а државни буџет уместо планираног дефицита има суфицит – научни радници треба да се задовоље једним јединим увећањем плата у 2007. од 6,4 одсто и обећањем о порасту од нула одсто у 2008. години? И да се помире са ситуацијом да њихове колеге на факултетима, осим низа других предности које уживају, у старту буду награђене за једну четвртину већом платом. Помињање магарца овде уопште није метафора.

Апсурдно је било коме доказивати да, докле год се и наука и просвета финансирају из истог буџета, еквивалент доценту у научном институту не може бити наставник у школи. Какав мотив може имати држава да овако третира научни подмладак – осим намере да га затре. У реду, и та је опција легитимна, много тога је у овој земљи затворено, укинуто итд., али пре него што се то коначно деси и са науком, морамо поставити питање ко је овој власти дао мандат да то учини. У време када невероватно расту плате у државној управи, када се побољшава финансирање на само виталних грана већ и оних традиционално занемариваних „луксуза” као што је култура, треба запитати да ли је одржавање једне минималне научне популације неиздржив терет и небитан циљ за ову земљу и народ.Један од европских стандарда које њеним даљим осипањем нећемо моћи да испунимо биће број научних радника према укупној популацији, који је код нас тренутно три до четири пута мањи од препорученог. Овај јаз између нас и Европе не можемо савладати само природним талентима.

Посебан пакет проблема – који тренутно остављамо по страни – представља чињеница да су научни радници у Србији једина групација људи који, иако у радном односу на одређено или неодређено време, због система пројектног финансирања заправо нису запослени. Тако они не примају плате већ зараде које се у трезору фактуришу под шифром хонорара, због чега је њихова исплата вазда неизвесна и нередовна – нпр. последња зарада је исплаћена 11. децембра, пре 50 дана!

Иако привидно техничке природе, ово заправо задире у суштинска питања статуса науке у нашем друштву, открива чињеницу да још увек не постоји стратегија научног развоја, да још није усвојен правилник о вредновању научног радаитд. То су послови у надлежности Министарства науке који се могу и морају хитно обавити. Не одлажући рад на трајним решењима и не чекајући повећање процента БДП-а који иде за науку са 0,37 одсто до „зацртаног” једног процента, у оквиру постојећег буџета мора се одредити реалан и стабилан минимум институционалног финансирања научних радника. С обзиром на (мало)бројност дотичне популације за то је потребно много мање новца него памети и добре воље.

виши научни сарадникИнститута за српски језик