„Маракана” најчешће без публике

Празне трибине – празна срца! Некадашњи бард глумишта и велики симпатизер Црвене звезде Љуба Тадић је својевремено казао:

– Највећа казна за фудбал је кад се игра пред празним гледалиштем.

Највећа клупска фудбалска светковина, дерби Црвена звезда – Партизан, њихов 132. првенствени окршај, у првом колу пролећне сезоне (1. или 2. марта), одиграће се иза закључаних капија!

Дерби без публике није дерби. Али, Црвена звезда је заслужила ригорозну меру јер су њени „навијачи”, на утакмици са кулским Хајдуком, боље рећи хулигани, „хтели живог да спале жандарма Небојшу Трајковића”. Комисија за жалбе (Симић, Рабреновић, Салма) само је потврдила првостепену одлуку заменика дисциплинског судије Димитријевића.

Можда је могло и другачије, мада ће фудбалски правници рећи – не. Рецимо: да је Црвена звезда новчано кажњена онолико колико би убрала приход, од рецимо, 25.000 гледалаца. Да се узме просечна цена улазница, али да се дерби игра с правим „делијама” на северу и правим „гробарима” на југу.

Овако, трибине ће тог мартовског дана, који ће бити упамћен као „историјски”, зврјати сабласно празне. А, фудбалски функционери, они прави и којих је све мање, најавили су борбу за сваког гледаоца, повратак публике на трибине...

Капије стадиона су затваране и фудбал се играо без сведока највише због – гледалаца! Они су, најчешће, били кривци за оправдане и ригирозне казне: утрчавали су на терене, јурили играче и тренере, носили „Кју клукс клан” капуљаче, ломили све пред собом, изазивали туче и прекиде, покушавали да неког усмрте, били актери разних скандала... Новчане и друге казне плаћали су – клубови. Али и наш фудбал, пошто је таквих појава било све више.

Перјанице по оваквим испадима су поједини „навијачи” Црвене звезде. Зато је клуб с „Маракане”, односно његови играчи, плаћао скупу цену па је до сада чак шест пута као домаћин играо пред празним трибинама.

Мора се, међутим, признати да ни органи реда – полиција, жандармерија па чак и специјалне јединице, нису увек биле на висини задатка. Дешавало се да закасне с акцијом, понекад нису од својих старешина благовремено добијали наређења и упутства. Боље упућени из организационих штабова, нарочито кад су на програму биле утакмице високог ризика, често су и сумњали да је било и опструкције?

Зна се, на пример, да полиција није хтела 2001. да прихвати 17. фебруар као дан када ће се одиграти 115. дерби, који је у октобру 2000. године био прекинут због масовног улажења навијача на терен. Често су из МУП, зато што нису били спремни да се „ухвате у коштац с хулиганима” београдских клубова, нарочито Црвене звезде и Партизана, захтевали да се њихови двобоји одржавају по – дану. Наводно, лакше је контролисати навијаче, не само на стадиону и око њега и у граду, у послеподневним него у вечерњим часовима. Дешавало се, истина, да је било и оправданих затварања капија стадиона и то на захтев полиције. У време нестабилне политичке ситуације у земљи и страха од великих нереда чак шест првенствених окршаја одржани су без гладалаца (сезона 2002/03).

„Маракана” је била сведок још неких међународних утакмица на којима због казни није било гледалаца: Црвена звезда – Базел, Србија – Азербејџан...

Утисци са ових сусрета су нефудбалски: није било лако играчима, службеним лицима, а ни извештачи се нису осећали пријатно...