Саша Илић кључ Партизановог успеха

Иако је већ ушао у тридесет и седму годину живота, капитен Партизана Саша Илић и даље је узор многим фудбалерима, без обзира на то који дрес носе. Не прође ни једна Партизанова утакмица, а да се са јужне трибина стадиона у Хумској не чује скандирање: „Један је капитен Илић”.

Многи се с правом питају зашто фудбалер такве класе није успео да направи неку значајнију инострану каријеру од оне коју је имао у Турској и Аустрији. Није он једини фудбалер са ових простора који је сигурно могао да остави значајнији печат преко границе.

Сви тренери који су седели на Партизановој клупи добро су знали са ким би требало да почну да стварају игру.

Капитен Илић је и ове сезоне, иако у већини утакмица није био стартер, био одлучујући чинилац када је његовом клубу било најтеже. Зато је често тренер Милинковић на капитена гледао као главног адута. Илић је и тренеру Марку Николићу био најважнији фудбалер на терену.

Али кренимо редом, од голмана. Живко Живковић је, за разлику од многих својих претходника, био стрпљив. Дочекао је да стане на гол новог шампиона тек у 27. години, али ни то му није сметало да покаже таленат. Бранио је најбоље када је било најпотребније и најважније је да је успео да сачува мрежу у „вечитом дербију”, после којег је Партизан на неки начин јасније трасирао пут ка новој титули. Одличним одбранама није дозволио тренеру да размишља о некој другој опцији, иако је на клупи седео повремени репрезентативац Милан Лукач.

На позицији десног бека уместо повређеног Мирослава Вулићевића у зимском прелазном року ангажован је искусни бугарски интернационалац Иван Бандаловски, који се брзо показао као значајно појачање. Бандаловски је одиграо све утакмице, већину на највишем нивоу, али ће се од јесени равноправно борити за место са повратником Вулићевићем.

Владимир Волков је најбоље играо оне сезоне када се у Партизан вратио из молдавског Шерифа, посебно је био сјајан у мечевима против Андерлехта. У финишу актуелног шампионата, овај искусни фудбалер се истакао и игром и головима и неће бити никакво изненађење ако овог лета оде из Партизана. Млади и све бољи Немања Петровић могао би адекватно да замени Волкова.

Ипак, највише је шкрипало на позицији штопера, иако се Војислав Станковић добро сналазио. Када је високи и снажни Врањанац отишао у Азербејџан, требало је брзо реаговати, одлука је пала на Грегора Балажица, који је ове полусезоне одговорио задатку, баш као и његов земљак Бранко Илић.

На средини терена Стефан Бабовић, диригент Партизанове игре, који се изгледа најбоље осећа у Хумској, показао је шта зна и може. Када је било најпотребније, Стефан је био најбољи. Он је заједно са капитеном Илићем давао посебан тон Партизановој игри и у главним моментима преузимао је пуну одговорност и несебично подржавао млађе саиграче.

Дарко Брашанац је будућност Партизана, неуморни фудбалски радник за кога нема изгубљене лопте. Брашанац је успео да се врати после тешке повреде, да избори стандардно место и у Партизану и у младој репрезентацији.

Прошле године све се некако вртело око Николе Дринчића. Партизанов бомбардер је посебно у европским мечевима био главна превага на терену. Видело се да поседује огромно искуство, јер је играо и у Турској и Русији. Била би права штета да овог лета напусти Партизан.

Петар Грбић је одиграо своју најбољу фудбалску сезону до сада. Био је превага у многим утакмицама, прави џокер у дербију када се поигравао са Звездином одбраном. Од њега се очекују још боље игре, јер има потенцијал за врхунског фудбалера.

Андрија Живковић и Никола Нинковић су деца из Партизанове школе, најбољи пример да се упорност исплати. Живковић је већ дебитовао за А тим Србије, али је овог пролећа бљеснуо посебно после турнира у Холандији, где је наступао за омладинску репрезентацију. Од марта млади Нишлија игра на врхунском нивоу.

Несташни дечко српског фудбала Никола Нинковић се после бруке у Крушевцу потпуно променио, то више није „онај Никола”. Гол који је дао Спартаку прокрчио је пут ка титули првака. Од њега убудуће Партизанови навијачи још више очекују.

Када су из клуба отишли главни нападачи Лазовић, а потом и Шкулетић, многи су се с правом питали: ко ће дати гол? Којић се дуго опорављао од повреде и заједно са младим Иваном Шапоњићем био је право откровење. Заједно су дали доста голова, неки су били врло значајни. Нема сумње да је Шапоњић на добром путу да једног дана постане врхунски голгетер.