(Анти)фашиста

На трибини „О рату свих ратова”, у организацији немачког Форума ЗФД (Цивилне мировне службе) и недељника „Време”, одржаној у прес центру УНС-а у Београду уочи овогодишњег Дана победе, један од учесника био је и Стипе Месић. За оне који не знају или су заборавили, Месић је био последњи председник Председништва СФРЈ, пре тога и први премијер хрватске владе, а после и председник Сабора, те два мандата председник Хрватске.

Медији су пренели Месићеве поруке са трибине: нацифашизам смо победили у Другом светском рату и добро је да се тога подсетимо; на нашем простору имамо довољно људи који од победника желе направити поражене, а поражене прогласити победницима; било би добро када би се Дан победе над фашизмом обележавао заједнички између држава некадашње СФРЈ, на државном нивоу, али то је неизводљиво због историјског ревизионизма.

Рекло би се, поруке достојне окорелог и доследног антифашисте.

Међутим, остале су упамћене Месићеве и другачије поруке. Ево неких које је изговарао на промотивним скуповима ХДЗ-а 1990: „Срби у Хрватској ће моћи стати под један кишобран”; „Срби ору земљу у Хрватској а бога моле да киша пада у Србији”; „Не мисле ваљда Срби да ми у шлеперима из Мађарске носимо налив пера. Мало сутра господо.”; „Нека Срби иду у Србију али нека понесу оно мало земље коју су донели на опанцима када су долазили на ове просторе.”

Овакве поруке „зачињене” орнаментиком и песмама из времена Павелићеве НДХ, српски народ, по Јовану Рашковићу, „осећа као позив историји на рецидив, шири у њему нове страхове, мучнину и старе сумње”.

Господин Месић воли да слави победе свог народа, без обзира на то да ли су фашистичке или антифашистичке провенијенције. То се види из његовог говора одржаног 6. јуна 1992. у Хрватском клубу у Сиднеју: „У Другом светском рату, видите, Хрвати су два пута победили и ми немамо разлога да се ником испричавамо. Ово што скроз траже од Хрвата – ајде идите клекнути у Јасеновац, клекните овде... Ми немамо пред ким шта клечати! Ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. травња кад су нам силе осовине признале хрватску државу и победили смо јер смо се нашли послије рата, опет с победницима, за побједничким столом” (http://www.youtube.com/watch?v=SkBpznhmX1s).

Овај говор Месић је одржао у време када је српско-хрватски сукоб на подручју Хрватске био интернационализован, односно након што су УН у оквиру „Венсовог плана”, који није прејудицирао политичко решење конфликта, на подручје РСК упутиле мировне снаге Умпрофора.

Много касније, кад му је већ текао други председнички мандат, а након што је снимак његовог говора пуштен на ХРТ-у, Месић је на тој истој телевизији изјавио: „Не искључујем могућност да сам у то време, при том имајући на уму и историјски контекст, заиста тако нешто и рекао. Ако јесам, био је то тактички уступак, погрешан и промашен” (https://www.youtube.com/watch?v=SkBpznhmX1s).

Може ли се веровати човеку који је склон да прави овакве „тактичке уступке” у зависности од „историјског контекста”?

Већина крајишких Срба није му веровала ни тада а не верује му ни сада. Месић је, када су му то налагали државни интереси, као ономад у Аустралији, био фашиста, јер су му усташе биле потребне да направи државу уз помоћ њихове идеологије и новца, а када је државу направио и када ју је требало увести у ЕУ, која баштини антифашизам, постао је највећи живи антифашиста.

Месић нема осећај кривице, ни личне ни државне, што показује и ова његова изјава дата при крају другог председничког мандата:„Срби, који су после рата у нашој земљи, односно након операције за ослобађање земље ’Олуја’ побегли у Србију у ствари су жртве политике Милошевића, а не жртве хрватске политике” (бечки „Пресе”, 25. јун 2008).

Месићева порука одаслана из Београда о заједничком обележавању Дана победе између држава некадашње СФРЈ је цинизам пар екселанс. За оне који не знају или су заборавили, Месић је у октобру 1991. године у Хрватском сабору славодобитно изјавио: „Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема” (https://www.youtube.com/watch?v=XD65o5Q4cF4).

Информационо-документациони центар „Веритас”