Нежења Мирче

Знам у ком се селу у сливу Западне Мораве то догодило – али нећу да кажем. Као да сам и сам нешто скривио – страх ме је и срамота. Ћутим у којој се питомини и благодети недавно разлегла звоњава са сеоске црквице. У којој се сем последњих деценија – вековима венчавало и крштавало. Још ми је у ноздрвама мирис врелих воштаница. Памтим тупи и злокобни тутањ тешке иловаче по чамовини. Лелек унесрећене мајке и запомагање гологлавог оца – не дају ми мира. Не заборављам безнадежне замућене погледе и мрену пропасти у њиховим исцеђеним очима. Баш као код рибе тек извучене из воде, којој живот из ока неумитно чили и нестаје.

У селу од кога је и бог дигао руке – а камоли држава, још једна кућа се гаси и затире. Без наде да се у тој авлији икада зачује дечји плач, да се на жици разапетој од комке до старе видоваче јабуке – на пролећном лахору зањишу пелене. Несрећник и човекољуб који сам себи пресуди – сахрањује се без тамјана и „вечнаје памјати”. Смем да кажем да се покојник који је дигао руку на себе звао Мирослав, а из миља – сва долина до Мораве и сва врлет према Гледићу – звала га је Мирче. Толико је добар човек био.

Ако је у Србији са њим било 250.000 нежења – сад их без њега има 249.999! Мирче – који је пре времена и својом вољом отишао на онај свет – за својих 40 година ни једном се није женио. Ако се не рачуна то што је доводио једну од Тутина. Била је пуна два дана код њега – и побегла са лепушкастим млекаџијом који је скупљао млеко по селу. А онда се пронео абер да је побегуља из Тутина виђена у некој печењари поред Љига како преко дана ради као конобарка, а увече облачи уско и кратко аљинче и са микрофоном у рукама врцка по целу ноћ на умашћеним столовима. „Боље и то – него да млати мотиком по цео боговетни дан по кукурузу“, коментарисали су препланули сељаци са флашом леденог пива у храпавим шакама.

Хтео је Мирче да се жени – није да није. Ишао је у град, сваког петка у Краљево на пијац – кад је главни пазарни дан, често и до Милановца и у Таково на Цвети – обавезно. Дуги низ година ни један вашар није пропуштао, низ Мораву све до Сталаћа. Чуо је Мирче да на Пештери нежење доводе девојке из Албаније, писао је писма удружењу „Стара Рашка“, сликао се много пута код „Фото Невена“ у вароши, само глава и цела фигура. Вадио је из катастра све фришке тапије – слао је друштву „Сеоски праг“ у Шапцу. Читао је у новинама да они доводе удаваче из мајке Русије, из Казахстана и Молдавије. У писмима које је годинама слао на све стране, зарицао се да је „добростојећи, да има краву и трактор, да код њега млада ништа теже од кашике дизала не би, да би била бела као сир, да је сунце не би видело – да би само мајци помало помагала око кујне, и то – ако хоће. Ако неће, не мора ни то“. Узалуд. Године су пролазиле, а Мирче је тонуо у самоћу и безнађе. Док није огрезао у њему. Онда је почео да пије. Више него што би било нормално. Није пио из задовољства и што му се хтело, него онако – из дерта, из ината и из муке. Као да је хтео да сам себи науди. Кад му је прошле године за Свету Тројицу, коју као богомољу слави цело село, мати казала „Мирче, благо мајке... батали пиће, нико ти није био ћелав, ни отац, ни деда – а ти оћелави све. Не видим најбоље, оћоравила сам, ал’ рекла би, да си почео и да седиш... Нема од чега другог него од пића“... Мирче се од те Свете Тројице није трезнио седам дана. Из куће није излазио, само је седео за асталом у гостинској соби и пио. Док је било пива, пио је пиво, а онда прешао на вино, па на ракију...

И као да је ђаво тикве садио – баш тих дана, залајали кучићи по селу, хоће да се откину с ланца – из Електродистрибуције дошли да секу струју онима који дугују више од 5.000 динара. Мирче је дуговао 5.820. Кад су дошли да се са клештима попну на бандеру испред његове капије – Мирче се разгоропадио. Мрава у животу није згазио, али тада му је прекипело. Неко је морао да му плати за све. За то што му је мајка изломила кук, а нема ни помена да оде на операцију. За то што му је процурила центрифуга на бубњу пераће машине, који је он крпио неколико пута и више није могло. Што му је фреза цркла а нема од чега да купи нову, што мора два пута недељно старим нерегистрованим пезејцем да вози оца у болницу. Три пута су га хватали саобраћајци и скидали му таблице, али он набави друге – и опет тера, јер њега тера мука. По катастру Мирчетов отац има нешто преко пет хектара, а ко има преко пет хектара земље санитет му не долази да га вози на дијализу. Нико те не пита што су то утрине, врзине и багрењаци – две њиве за кукуруз, једно виноградче које нису искрчили и нешто низине поред потока за башту.

И тако, тог дана по Светој Тројици, кад су дошли да секу струју, ишчупао Мирче коц из топле леје – и једном што је носио пењалице за бандеру разбио главу, а други што је шоферирао на суд је донео потврду из дома здравља да су му напукла два ребра. Могло је и да се плати, 3.000 динара по једном дану, ал’ Мирче није имао 90.000 динара – па му недавно дошло да одлежи тридесет дана затвора. Пет дана пре него што је требало да се јави на робију – прекрила га је црна земља.

Отац и мајка су били у низинама, у башти – плевили су кромпир. Он је остао под вајатом да на трактору размонтира велику задњу гуму. Не да је замени, јер нову није имао, него да је скине, па да је закрпи – и да удари бајлак. Хтео је, пре него што оде у ’апсу, да за старце навуче кола дрва из планине. Где то може – сам човек, ма колико да је јак. Више од пола дана Мирче се мучио, ал’ није ишло. Гума запекла за бандаш – а он још зарђао... Мучио се, крвопатио, натезао, покушавао и на прекрет. Не вреди – није ишло. Онда је узео парче креча и на тракторској гуми написао: Еј животе... Скоте.

И урадио то. Скинули су га са таванске греде – једва. Толико је затегао завезак на врату да су морали косом да исеку конопац. Кажу да је личило – као да се Мирче смешкао...

Глумац, редитељ и сценариста