Богати гласају два пута

Избори су прошли, и пре него што упаднемо у наредни круг обећања осврнимо се на појаву која је лако могла да нам ускрати сумњиво задовољство гласања по својој вољи. Говорим о берзи, месту на коме богати држављани Србије и странци тргују деоницама фабрика које су купили за вредност по којој их ни мртви не би продали. Стање на берзи ових дана било је у кругу најважнијих вести: медији су јављали о забринутости инвеститора, за које аналитичар са Б92 каже да су ,,као срне” плашљиви и осетљиви. Не знам одакле аналитичару такво поређење, будући да инвеститори, иза којих је остало милион незапослених, пре личе на незасите месождере него на биљоједе.

Берза је необорив аргумент и без обзира на то што је чине и тумаче људи покоравамо јој се као да је нека ванземаљска установа, без зависти и греха. Парламенту који смо сами изабрали, са пуно разлога замерамо на грамзивости и лицемерству, док такву замерку немамо за господаре берзе. Њих нисмо бирали, они су изабрали нас. Одакле њихова толика важност? Огромна већина грађана у Србији ни после бесплатне поделе акција неће имати разлога да се много брине за раст или пад индексних поена на замршеним графиконима. Важно је, берзу контролишу најбогатији, на њој одлучују како ће озаконити поткупљивање власти, које су их учиниле богатим. И како ће увећати богатства сакривена иза безличних фирми са чудним регистрацијама у којима скоро да нема запослених. И о којима више брину службеници у кајманским банкама него домаћи порески органи. У земљи у којој берза тумачи сваки глас, владини чиновници се о озбиљним стварима мало питају. Њихова моћ је сведена на лично богаћење и рад за оног ко им је финансирао кампању, сачувао неку непријатну тајну или их је просто поставио да у име бирача заступају интересе свог моћног финансијера.

Ако заиста читав труд нашег друштва, сва привреда и све што је створено и што се ствара може бити срушено у једном лошем берзанском дану, онда морамо да упитамо какво смо то друштво, вредимо ли ишта и по којој цени смо продати када морамо да дрхтимо од нежне природе инвеститора и њиховог осећаја за политичку атмосферу. Радници често штрајкују глађу, понеки чине и самоубиства, а о лоше плаћеним или недозвољиво лошим условима рада нема потребе ни да говорим; шта год да чине, о радницима се не пише, и то што они говоре има малу или никакву медијску вредност. Када искористе једино средство у коме би бар на изглед морали бити исти са онима који су власници њихових живота – остају у мањини: богати гласају два пута, једном на изборима други пут на берзи.

У капитализму, најважнији су ефикасност и профит. Било би веома ефикасно укинути парламент и изборе! Оставимо само владу коју изаберу најбогатији, затим би влада изашла пред јавност са више предлога, сачекали бисмо неколико сати, евентуално један дан, да берза реагује. У зависности од њене реакције одлука би била прихваћена или одбачена, и ето срећне земље! Замислите уштеду у новцу и нервима, а и финансијери би могли свој тешко и генерацијама стицан капитал да користе за нове приватизације и да престану да плаћају владине службенике и шефове партија. Уместо нервозе и жучи, све би се решило на берзи између ,,акција петнаест најуспешнијих предузећа”. Милиони који нису запослени у тим предузећима, нити су им више власници, требало би само да подигну главе према господарима и да послушно и побожно потврде оно што им поручује берза! Златно правило капитализма је: избацимо посредника. Идеална демократија тежи ка укидању посредника између власти и народа. Признајмо берзу и укинимо бесмислено бирачко право! Наши господари ће нам рећи шта треба да мислимо путем берзе. Зашто трошимо новац и време на изборе, корумпиране политичаре и скупштинске расправе? Прескочимо посредника и следимо корумпиране, крадљиве, похлепне, незаситне господаре берзе!

Ионако бива како берза каже.