Бекство од одговорности

Одговорност је чудна и ретка зверка у нашим крајевима. О њој се често прича, али је мало оних који су је видели својим очима. Пред изборе многи политичар за себе устврди да је у свом послу одговоран, док његов противник, као по правилу, није. О озбиљности појма „одговорност” говори и то што се победник на председничким изборима у заклетви коју полаже пред народном скупштином обавезује, између осталог, да ће „савесно и одговорно испуњавати све своје дужности”.

Због тога је збуњујуће понашање председника Николића у случају две актуелне политичке теме које су се, игром околности, сустекле у ових неколико дана. Једна је председникова посета Сребреници, односно Поточарима, поводом 20. годишњице од масакра над Муслиманима, а друга је председникова нова платформа о Косову, која је, према новинским написима, завршена и послата премијеру.

Подсетио бих оне који су заборавили да је на комеморацији у Сребреници на десетогодишњицу догађаја, 2005. године, Србија била присутна на највишем нивоу, присуствовао је тадашњи председник Тадић. На петнаестогодишњицу ове трагедије, 2010. поново се у име Србије сенима побијених поклонио председник Србије. На тај начин је и симболично Србија показала свој отклон од ужасног злочина који је неко починио у наше име бацајући тиме љагу на читав народ. То је управо разлог зашто је природно очекивати да се у Поточарима на двадесетогодишњицу појави председник Србије Николић, чиме би показао да је осуда и дистанцирање од злочина наше трајно опредељење, а не питање дневне политике.

Најновија новинска вест каже, ако јој је веровати, да се председник неће појавити у Сребреници. Као образложење, додаје се да је председник Бакиру Изетбеговићу предложио да скупа посете место страдања Муслимана, али и Срба, и пошто овај није одговорио, председник је одлучио да не иде.

Ова вест ме је као грађанина забринула из неколико разлога. Први је то што не могу да прихватим да од неког другог, у овом случају од члана председништва суседне земље, зависи да ли ће мој председник учинити праву ствар. Шта се мене тиче хоће ли Бакир да оде у Кравицу? Кад би отишао, поздравио бих то искрено, али ако неће – не интересује ме. Но, јако ми је стало да мој председник уради оно што је његов посао, без избегавања одговорности, без пребацивања врућег кромпира у руке премијера. Лепо је седети на Куби. Лепо је делити кубанској деци лаптопе (мада је мало нејасно зашто компјутере нису добила деца у Лебану и Црној Трави, под условом да тамо уопште има деце), лепо је седети на Црвеном тргу и махати гардистима, но председников посао је, а заклетва га на то подсећа, да мора савесно и одговорно да извршава СВЕ своје дужности, чак и ако се испостави да су неке од тих дужности мање пријатне.

Кад је реч о новој косовској платформи, она је, кажу новине, стигла на премијеров сто. Будући да је то већ други по реду документ на исту тему, све делује као још једна ритуална радња која нема за циљ да се заиста пронађе решење косовског питања – јер, према најавама садржаја, реч је о предлогу сличном Коштуничином и Тадићевом који је одбијен 2005. године – већ да је једина сврха прање руку или, што би Ђорђе Вукадиновић рекао, „спасавање Николићеве душе". Улога директно изабраног председника није да спасава своју душу тако што ће сваку непопуларну обавезу пребацити на леђа председника владе, већ да у сарадњи са владом на конструктиван начин допринесу формирању реалистичке и прихватљиве политике о Косову која би Србију извела из зоне трајног сукоба и отворила перспективе стабилизације прилика. Пут за решење косовског чвора, значи, није у писању списка лепих и нереалних жеља којима ће десница да аплаудира, већ у наставку дијалога с Приштином и ономе што, рецимо, ради Привредна комора, ових дана, која у сарадњи са косовским привредницима отвара канале економске сарадње корисне за оба народа.

Свакога дана учини нешто што ти је мрско, тако ћеш научити да се безболно носиш са одговорношћу, саветује Марк Твен. Ако си председник, размишљај о интересу Србије више него о свом, саветује живот.